Ноћ комете, 17/18 мај. Био сам
са Блајем*, његовом женом и дететом, повремено сам слушао себе изван себе, отприлике као цвиљење неке
младе мачке, али ипак.
Колико
је дана опет немо прошло; данас је 28. мај. Нема у
мени чак ни решености да ову држаљу, овај комад дрвета, свакога дана узмем
у руку. Верујем већ да је немам. Веслам, јашем, пливам, лежим на сунцу.
Захваљујући томе, листови су добри, бутине нису лоше, трбух још иде некако, али
груди су већ веома похабане, и ако ми глава у потиљку...
Недеља,
19. јул 1910, спавао, пробудио се, спавао, пробудио се, бедан живот.
Кад размислим морам
рећи да ми је васпитање у многом погледу нанело велике штете. Ја нисам
васпитан негде по страни, рецимо у некој руини у планини; против тога не бих
био кадар да изустим иједну реч прекора. По цену опасности да читав низ мојих
бивших учитеља то не може схватити, ја бих радо и најрадије био онај мали
становник руине, опаљен сунцем које би ми онде измећу рушевина са свих страна
сијало на млак бршљан, па макар у почетку био и слаб под притиском својих
добрих особина, које би се у мени разрасле силином корова.
Кад
размислим, морам рећи да ми је васпитање у многом погледу нанело велике штете.
Овај прекор погађа врло многе људе, наиме моје родитеље, неколико рођака, неке
посетиоце наше куће, различите књижевнике, једну сасвим одређену куварицу, која
ме је целу годину водила у школу, гомилу учитеља (које у
сећању морам јако сабити, иначе ће ми ту и тамо понеки отпасти, али пошто сам
их овако стиснуо, целина се опет местимице круни), једног школског инспектора,
пролазнике што полако ходају, укратко, овај прекор палаца као мач кроз друштво,
и нико, понављам, на жалост нико није сигуран да се врх мача неће изненада
појавити напред, позади, или са стране. Не желим да чујем никакво оповргавање
овог прекора, јер сам их чуо већ и сувише, а пошто сам у већини тих оповргавања
и био оповргнут, ја их укључујем у свој прекор и изјављујем да су ми моје
васпитање и ово оповргавање у многом погледу нанели велику штету.
Често
размишљам, и онда увек морам рећи да ми је васпитање у многом погледу нанело
велику штету. Овај прекор се односи на врло много људи; додуше, они овде стоје
заједно и, као на старим групним сликама, не знају шта да раде један са другим,
не пада им на памет да оборе очи, а због очекивања не усуђују се да се осмехну.
Ту су моји родитељи, неколико рођака, неколико учитеља, једна сасвим одређена
куварица, неколико девојака са часова играња, неколико посетилаца наше куће из
пређашњих времена, неколико књижевника, један учитељ пливања, један продавац
карата, један школски инспектор, затим неки које сам само једном срео на улици
и други којих се у овом часу не могу сетити, они којих се никада више нећу
сетити, и најзад они које уопште нисам приметио да су ми држали наставу, јер
ми је пажња била нечим одвучена; укратко, толико их има да морам пазити да
неког не поменем два пута. Свима њима изричем свој прекор, на тај начин их
упознајем једне с другима, али не трпим оповргавање. Јер доиста сам подносио
већ много оповргавања, и пошто сам у већини њих био оповргнут, не могу
друкчије него да и та оповргавања укључим у свој прекор и да кажем да су ми
осим васпитања и та оповргавања у многом погледу нанела велику штету.
Да ли неко можда очекује да сам
васпитан негде по страни? Не, васпитан сам усред града, усред самога града.
Нисам, на пример, у некој руини у планини или крај језера. Моји родитељи и
њихова пратња били су досад прекривени мојим прекором и сиви, а сада га лагано
гурају у страну и осмехују се јер сам склонио руке од њих и принео их своме
челу, и јер мислим: требало је да будем мали становник руине који слуша
крештање чавки, преко кога прелећу њихове сенке, који се хлади под месецом,
мада бих у почетку био помало слаб под притиском мојих добрих особина које би
се морале разрасти у мени силином корова, опаљен сунцем које би кроз рушевине
са свих страна сјало на мој лежај од бршљана.
Причају, а ми смо расположени да то
верујемо, како мушкарци у опасности не обраћају нимало пажње чак ни на лепе
непознате жене; они их гурају уза зид, гурају их главом и рукама, коленима и
лактовима, ако их те жене ометају, приликом бекства из запаљеног позоришта.
Наше жене брбљивице тада ћуте, њихово бесконачно причање добија свој глагол и
своју тачку, обрве им се дижу из положаја у коме почивају, престаје дисање
бокова и бедара, улази више ваздуха но обично у уста која су услед страха тек
слабо затворена, а образи изгледају помало надувени.
„Слушај", рекох и слабо га гурнух
коленом (пошто сам изненада проговорио, из уста ми је излетело мало пљувачке
као лош предзнак), „немој заспати!"
„Нећу заспати", одговори он и
заврте главом отварајући очи. „Како бих те могао чувати ако заспим? А зар
нисам принуђен да те чувам? Зар се онда пред црквом ниси због тога чврсто држао
за мене? Јест, одавно је то било, знамо ми то, остави само часовник у џепу."
„Знаш, већ је јако касно," рекох.
Био сам принуђен да се малчице осмехнем, па напрегнуто погледах унутра у кућу
да бих то прикрио.
„Зар ти се збиља толико допада? Дакле,
волео би да се попнеш горе, веома би волео? Па реци, нећу те ујести, слушај,
ако мислиш да ће ти горе бити боље него овде доле, онда се једноставно попни,
сместа, не мислећи на мене. Моје је мишљење, дакле мишљење случајног
пролазника, да ћеш ускоро сићи и вратити се овамо, и да ће ти онда веома
пријати ако овде на било који начин стоји неко чије лице уопште нећеш
погледати, али ко ће те узети подруку, у неком оближњем локалу окрепити вином и
затим те одвесги у своју собу, која, ма колико била бедна ипак има неколико
окана између себе и ноћи; али то мишљење за сада не мораш зарезивати. Истина
је, то могу поновити пред ким хоћеш, овде доле се лоше проводимо, чак живимо
бедно као пси, али мени се не може помоћи, и да ли овде лежим у сливнику и
загађујем кишницу или горе под лустером истим уснама пијем шампањац, то за
мене није никаква разлика. Уосталом, ја чак не могу ни да бирам између тога
двога, мени се никад и не дешава нешто слично што би људе навело да обрате пажњу, а како би се и могло десити под зградом свих церемонија
неопходних за мене и под којима могу једино да пузим, нимало друкчије
но каква буба. Ти, међутим, ко зна шта се све крије у теби, храбрости имаш, бар верујеш да је имаш, па онда покушај, ништа не стављаш на коцку, — кад човек обрати пажњу, често може себе познати већ и у лицу слуге на вратима.''
„Кад бих само сигурно знао да си
искрен према мени. Одавно бих већ био горе. Како бих само могао докучити да ли си искрен
према мени? Сада ме гледаш као да сам мало дете, то ми нишга не вреди, то
ствар чини још гором. Али можда ти и желиш да она буде гора. При том не
подносим више ваздух на улици, значи да већ припадам ономе друштву горе. Кад
обратим на то пажњу, осетим да ме нешто голица у грлу; уосталом, ето ти, кашљем.
А слутиш ли ти уопште како ће ми бити тамо горе? Нога којом будем ступио у
дворану биће већ промењена пре но што другу привучем за њом."
,,У праву си, нисам искрен према
теби."
„Ја желим да се удаљим, желим да се попнем уз степенице, ако мора
бити и преврћући се преко главе. Од тога друштва обећавам себи све што ми
недостаје. Пре свега, организацију мојих снага којима није довољна оваква
искључива усмереност која је једина могућност овог нежење на улици. Он је већ
задовољан кад успева да очува своје, додуше отрцано, телесно стање, кад
одбрани својих неколико обеда, кад избегне утицаје других људи, укратко, кад задржи онолико колико је уопште могућно у свету који све раствара. Али оно што
губи, то се труди да насилно поврати, макар било и промењено, ослабљено, па
макар то чак и само привидно било његово раније власништво (а већином и јесте
то). Његово биће је, дакле, самоубилачко, он има само зубе за сопствено месо и
месо само за сопствене зубе. Јер ако човек нема неко средиште, неко занимање,
љубав, породицу, пензију, тј. ако се мање-више не одржава насупрот свету,
разуме се само у облику покушаја, ако неким великим комплексом власништва у
неку руку не зграњава тај свет, он не може опстати пред губицима који тренутно
разарају. Овај нежења са својим танким оделом, својом вештином мољења, својим
издржљивим ногама, страшним станом који изнајмљује и осталим деловима свога
раскомаданог бића, сад поново дочараног након
дугог времена, обема рукама држи све ово на окупу, и принуђен је да увек
изгуби две своје ствари кад на срећу хвата неку малу. Разуме се да се овде
налази истина, истина која се иначе нигде толико чисто не показује. Јер кад се
неко заиста јавља као савршен грађанин, дакле путује по мору на лађи, са пеном
испред себе и таласима за крмом, дакле са великим дејством свуда око себе,
сасвим друкчије него човек у таласима на својих неколико комадића дрвета, који
се још узајамно ударају и гурају једни друте у дубину, — онда се он, тај
господин и грађанин, не налази у мањој опасности. Јер он и његов посед нису
једно него двоје, и ко разара ту везу, разара и њега. Ми и наши познаници се у
том погледу не можемо разазнати јер смо сасвим сакривени, ја сам, на пример,
сада покривен својим позивом, својим уображеним или стварним патњама, књижевним
склоностима итд. Али управо ја осећам своју основу сувише често и одвећ снажно
а да бих макар и делимично могао бити задовољан. А треба да само четврт сата
непрекидно осећам ту основу, и отровни свет ће ми потећи у уста као вода у
дављеника.
Између мене и нежење у овом тренутку
готово да и нема разлике, само што ја могу још мислити на своју младост у
селу, а можда се и пренети онамо ако хоћу, па можда чак и онда кад то само
захтева мој положај. Нежења, међутим, нема ништа пред собом, па зато и ништа
за собом. У овом тренутку нема разлике, али нежења има само тренутак. У оно
доба које данас нико не може знати, јер ништа не може бити тако уништено као
оно доба, у оно доба је он то промашио, онда кад је трајно осећао свој основ,
као што човек изненада на свом телу примети чир, који је дотле био последње на
нашем телу, па чак ни последње, јер није ни изгледало да постоји, а који је
сада више него све што смо телесно
поседовали након свога рођења. Док смо досада целим својим бићем били окренути
раду наших руку, корацима наших ногу, ономе што су наше очи виделе и што су
наше уши чуле, сада се изненада окрећемо на сасвим супротну страну, као
ветроказ у планини.
Уместо да онда побегне, па макар и у
овом последњем правцу, јер само га је бекство могло одржати на врховима ногу, а
само су га врхови ногу могли одржати у свету, уместо тога је он легао, као што
зими овде-онде деца лежу у снег да би се смрзла. Он и та деца добро знају да је
њихова кривица што су легли, или на који други начин попустили, они знају да
то ни по коју цену нису смели учинити, али не могу знати да они након те
промене — која се сада са њима збива на њивама или у граду — заборављају сваку
ранију кривицу и сваку принуду, и да ће се кретати у новом елементу као да је
то први у којем се крећу. Али заборав овде није тачна реч. Памћење овога
човека није нимало страдало, баш као ни његова снага уобразиље. Али ипак нису
кадри да премештају брда; човек се, ето, налази изван нашег народа, изван
нашег човечанства, он је непрестано изгладнео, њему припада само тренутак,
тренутак мучења који се непрестано наставља и за којим не долази ни искрица
неког тренутка опоравка, он увек поседује само једно: своје болове, а на целом
земаљском шару нема ништа друго што би могао употребити као лек, има само
онолико тла под собом колико је потребно његовим двема ногама, само онолико
ослонца колико покривају његове две шаке, дакле, још много мање него уметник
на трапезу у варијетеу, за кога доле разапињу и мрежу.
Што се нас осталих тиче, нас
задржавају наша прошлост и будућност. Готово цело своје доконо време и веома
велики део нашега занимања проводимо на тај начин што се трудимо да то двоје лебди у равнотежи.
Преимућства која будућност има у погледу свога обима надокнађује прошлост
својом тежином, и при свом крају то двоје се више не може разликовати,
најранија младост постаје касније светла као што је будућност, а крај
будућности постаје нешто што смо свим својим уздасима заправо већ искусили,
постаје прошлост. Тако се готово затвара овај круг, дуж чије ивице идемо.
Додуше, овај круг нам припада, али припада нам само дотле док га држимо, и ако
само једном скренемо у страну, услед самозаборава проузрокованог било чиме,
услед расејаности, страха, чуђења, замора, већ смо изгубили тај круг, изгубио
се у простору; досада нам је нос био усред матице времена, а сад смо
устукнули, бивши пливачи, садашњи ходачи, и изгубљени смо. Налазимо се изван
закона, нико то не зна а ипак свак са нама поступа у складу са овим."
„На мене сада не смеш мислити. Откуд
би се и могао поредити са мном? Па ја се већ више од двадесет година налазим
овде у граду. Можеш ли макар и замислити шта то значи? Двадесет пута провео сам
овде свако годишње доба." — Завитлао је шаком над нашим главама. — „Ово
дрвеће је двадесет година расло увис како би човек морао постати мален под њим.
Па те силне ноћи, знаш ли, у свим оним становима. Једанпут лежиш крај овога, једанпут
крај онога зида, и тако прозор хода око тебе. Па та јутра, гледаш кроз прозор,
привлачиш столицу од постеље и седаш да пијеш кафу. Па те вечери, налактиш се
и руком хваташ уво. Ех, кад свега тога не би било! Кад би човек бар могао да
стекне неколико нових навика, какве се овде могу видети сваког дана на улицама. — Сада ти се можда чини да бих ја хтео да се жалим због тога? Али не, што бих
се жалио, мени није дозвољено ни једно ни друго. Мој је задатак само да шетам
и ништа друго, али зато не постоји још ниједно место на свету по коме не бих могао шетати. Но сад опет изгледа
као да се поносим тиме.''
„Мени је, дакле, лако. Не бих морао да
застајем овде пред кућом.''
„У томе немој да се поредиш са мном, и
немој дозволити да ја нарушавам твоје
поуздање. Па ти си одрастао човек, а сем тога, како изгледа, прилично си
напуштен у овоме граду.''
Па, нисам далеко од тога. Већ је
изгледало да ће се овде у граду расточити моје биће што ме штити, био сам леп
првих дана, јер то растакање се збива као апотеоза, при којој од нас одлеће све
што нас одржава у животу, али нас још и за време тога одлетања последњи пут
обасјава својом људском светлошћу. Тако ја стојим пред мојим нежењом, и он ме
по свој прилици воли због тога, иако му није јасно зашто. Његове речи покаткад
као да указују на то да је њему све јасно, да зна кога има пред собом, и да
због тога сме себи све да дозволи. Али не, није тако. Пре би се могло рећи да
би он сваког дочекао на тај начин, јер он може живети само као пустињак или као
готован. Он је пустињак само по принуди, и ако силе које су му непознате
савладају ту принуду, он ће истог часа постати готован који се понаша дрско,
како то само он уме. Свакако, ништа га више не може спасти на свету, и тако је
човеку могућно да поводом његовог понашања мисли на леш каквог утопљеника
који, избачен струјом на површину, дотиче неког уморног пливача, ставља руке
на њега и жели да се придржи. Леш од тога не постаје жив, не може чак бити ни
извучен, али онога човека може повући у дубину.
_________
* Франц Блај (Blei, 1871-1942), немачки књижевник, издавач часописа Hyperion.
превео са немачког: Бранимир Живојиновић
