Алексеј Слаповски - Први други долазак, II део, II поглавље

2.

Само је човеку дата несрећа да зна да је могао да се роди и постане неко други.

Зецу и на памет не пада да је могао да се роди или, не дај Боже, одједном током живота постане вук. Тим пре ни о чему сличном, у смислу могућности своје зечје судбине, не може да помисли вук. Природа је сваком наменила своје место, и зверка није задовољна - за такав појам она и не зна - већ просто постоји, не постављајући природи никаква питања. Зец једе траву, вук једе зеца, микроби једу вука, вук је заузет својим сасвим спокојним послом, и чак када зец бежи од вука, он је, с тачке гле дишта узвишене мудрости, с позиције саме природе - апсолутно спокојан.

И међу припадницима сваке звериње врсте, наравно, постоје разлике, али природне: по полу и снази. Ако слаб зец доспе вуку под зубе - тако му и треба, напорном старкељи, зато, док га вук вари у стомаку, псујући у себи жилаво месо, млади зечеви јурцају тамо-амо испред самог вучјег носа, грицкају траву и бестидно се паре.

Али постоје особине према којима се свака животињска врста односи непријатељски, одбацује их, и зато када је обична вучица донела на свет чудног потомка с дугачким ушима, отац-вук хтеде одмах да га поједе, али се одједном зачуше пуцњи: у шуму су дошли у лов неки важни људи. То је бахат, непредвидљив свет, јуре по шуми у колима - боље је клонити их се.

И вучја породица се спустила у јаругу, оставивши наказу да умре. Али овај не погибе, стиснуо се уз зечицу која је дојила свој накот и стицајем срећних околности се нашла у близини. Њу је насмрт преплашио вучји мирис, али децу није оставила а и доскиталој звери је дозволила да сиса млеко - како да не дозволиш, како да одгурнеш од себе такву шепртљу?

Али порстао је, почео је да грицка траву, и зечеви почеше да га се клоне, да се држе подаље од њега: уши и задње ноге јесу зечје, али каква му је њушка! - па нека он том њушком пасе траву. Сад је то можда трава, а после?

Од вукова је и сам научио да бежи, осетивши инстинктивно да од њих не може да очекује ништа добро.

Све у свему, вукозец се држао подаље од свих, али без туге, сматрајући да је такво његово место у животу, о другачијој судбини није маштао - он није ни знао да постоји другачија судбина. И мада његовим чврстим вучјим зубима није било баш најзгодније да брсте траву, његов зечји желудац другу храну није трпео. А зими гранчице, кора - то му је храна, или разгрне снег, нађе увелу биљчицу, слади се.

После годину дана постао је одрастао зец величине осредњег авлијског пса, трчао је помало неспретно - час скакућући, као зец, час покушавајући да пређе на вучји трк. Најбоље му је ишао галоп: задње ноге се одбацују, затим предње згрну земљу под собом, задње се опет одбаце - и трчи, трчи, трчи... Ни лисице, ни вране, ни друге шумске животиње нису се чудиле том бићу, не знајући да таквих бића није било нити треба да их буде. А он се сам себи одавно није чудио, чак је, може се рећи, био задовољан собом, нарочито када је био сит.

Али све чешће је почињало да га обузима неко чудно узбуђење. Закон природе је неумољив, ма какву наказу она донела на свет, накази је потребно продужење врсте.

И тек тада је вукозец почео да схвата: нешто овде није како треба. Заборавивши на храну, трчао је данима по шуми тражећи зверку истог таквог изгледа, али женског пола, пошто је он сам био мушког. Одједном стане и сумануто забубњи по пању. Из жбуња искочи зечица, очарана мушком зечјом музиком, преплаши се, угледавши страшило, побегне, а он је и не појури, шта ће му она! Или се одједном из његовог грла зачује некакво завијање, тужно и отегнуто. Вучица попут сенке извири из густиша, а за њом иде супарник-вук, спреман на борбу, и ту већ сам вукозец бежи што даље колико га ноге носе.

Неподношљиви му беху ти дани, али они су прошли, некако се све смирило у души - до следећег пролећа.

Поново дође пролеће - и поново све исто - с новом снагом, с новом муком, којој се придружио до сада непознати осећај безизлазности. И када је прошло терање, он није више био као пре; осећај безизлазности дубоко се усадио, остао заувек. Он је сада јео готово с гађењем, не видећи смисао у томе да се храни само да одржи у животу самог себе.

Једне зиме забасао је све до самог Полинска. У шуми се клонио људи чим их угледа, а људе испрва није ни приметио: хладне мразне вечери сви су седели у својим кућама. Пси су слободно трчали по улицама, пре не што их вежу на ланац да преко ноћи чувају кућу, и међу њима су била бића најнеобичнијег изгледа: клемпава или сасвим без ушију, с дугим реповима или куса, риђа, црна, пегава, с њушкама шиљатим, готово вучјим, и тупим, спљоштеним, готово зечјим. Вукозец је узбуђено пришао, пси су осетили помешани вучји и зечји воњ и подигли такав лавеж да је изгледало као да их се хиљаду скупило на једном месту. Почела су да лупају врата, изашли су домаћини, довикујући се: Шта се то дешава?

Вукозец се вратио у шуму, схватио је: то је није његов чопор.

Четири године проживео је на свету.

И једном се разболео.

Покушао је да се лечи травама, наслућујући њихова лековита својства, али није помогло. Одједном се појави нејасна жеља за нечим топлим, иако никада није јео ништа топло, није пробао живо месо или крв. Просто је чељуст желела да у њој буде нешто топло.

Тако исцрпљен легао је да умре.

И опет, не знајући шта је смрт, није осећао тугу. Дошло време да се умире, и шта сад...

Било је хладно, сипила је киша, лежао је испод густог жбуна.

Зачуше се кораци.

Човек.

Смрт је смрт, али инстинкт је инстинкт - од човека треба бежати. Једва се подигао, испузао испод жбуна - и скаменио се, немајући снаге да начини више ни корака, али плашећи се да падне: природа му је шапнула на ухо да оне који падну дотуку насмрт.

Човек је пришао, постојао. Спустио се. Очи. Руке на глави - топле.

Од њих је било добро. Вукозец је тихо зајечао. Човек је испуштао звукове који нису били претећи. Узео га је у наручје. Вукозец је затворио очи.

А, то је смрт дошла, помисли он, да ме уљуљка у последњим тренуцима. Хвала јој. Нисам знао да је тако нежна, иначе бих раније умро.

Превод с руског: Наталија Ненезић