Андреј Платонов - Последња комуна (почетак романа)

                

               Стари провинцијски градови имају времешне периферије. Ту људи долазе да живе право из природе. Појављује се човек - живахна и тужно измучена лица, који je у стању све да оправи и среди, али je сам живот провео несређено. Ниједна рукотворина, од тигања до будилника, није у свом веку мимоишла руке тог човека. Није одбијао ни да крпи ђонове, да излива сачму за лов на вукове, да жигоше лажне медаље ради продаје на старинским сеоским вашарима. Себи пак никад ништа није направио - ни породицу, ни обитавалиште. Преко лета je једноставно живео у природи, с алатом у врећи, a врећом се користио као јастуком - више да би сачувао алат него да би му било мекше. Од раног сунца се спасавао тиме што je увече стављао на очи чичак. Зими je живео од онога што би му остало од летње плате, плаћајући за стан црквеном чувару на тај начин што je ноћу звоњавом откуцавао време. Ништа га нарочито није занимало - ни људи, ни природа, осим разних рукотворина. Стога je према људима и пољима био равнодушно нежан, не угрожавајући њихове интересе. У зимске вечери je понекад правио непотребне ствари: куле од жице, бродовље од комада кровног лима, лепио je дирижабле од хартије и друго - искључиво ради сопственог задовољства. Често je чак одуговлачио са нечијом случајном поруџбином; на пример, када би му поручили да направи нове обруче за каце, он се бавио израдом дрвеног часовника, сматрајући да он треба да ради без навијања - услед тога што се земља окреће.

                Црквеном чувару се није свиђало овакво беспосличење.

                - Ех, Захаре Паличу, отићи ћеш ти у старости у просјаке! Каца већ толико дана стоји, a ти једнако куцкаш по земљи дрвеним штапом - ни сам не знаш зашто!

                Захар Павлович je ћутао: људска реч je за њега била исто што и шумска врева за житеља шуме - једноставно je није чуо. Чувар je пушио и спокојно гледао поред Захара. Због честих служби божјих није веровао у бога, али je непобитно знао да Захар Павлович ништа неће постићи; људи одавно бораве на свету и све су већ измислили. A Захар Павлович je мислио обрнуто: људи ни близу нису све измислили, чим je материја природе остала нетакнута.

                Сваке пете године половина села je одлазила у руднике и градове, a половина у шуме - због слабе летине. Од памтивека je познато да на пропланцима чак и у годинама суше добро сазревају траве, поврће и жито. Половина села која би остала хитала je на те пропланке како би сачувала своје плодове од тренутне пљачке: земљом су се кретале бујице похлепних скитница. Али овог пута суша се понови и следеће године. Село закључа своје куће и у два одреда крену на друм: један одред je пошао у просјачење према Кијеву, a други je кренуо у Луганск не би ли тамо нашао какав посао; неки су пак скренули у шуму и у увале обрасле травуљином, стали су јести сирову траву, иловачу и кору, па су подивљали. Кренули су готово искључиво одрасли - деца су поумирала раније или се разбежала у прошњу. Одојчад су постепено погушиле саме мајке, јер им нису допуштале да млеко посисају до краја.

                Била je једна старица - Игнатјевна, која je малолетнике лечила од глади: давала им je опарак помешан са слатком травом, и деца би мирно починула са сувом пеном на уснама. Мајка je љубила дете у прерано остарело, наборано чело и шапутала:

                -Престале су твоје патње, рођени! Хвала ти, боже! - Игнатјевна je стајала поред њих:

              -Преставио се, чедо моје: лежи боље него живи, сада у рају ветрове сребрне ослушкује...

                Мајка je уживала у изгледу свога детета, верујући да му je олакшана тужна судбина.

                -Узми моју стару сукњу, Игнатјевна, немам шта друго да ти дам. Хвала ти.

                Игнатјевна би разгледала сукњу према светлости и говорила:

                -Ти малко поплачи, Митревна: тако je ред. A сукња ти je много изношена, ваљало би да додаш бар мараму или да ми поклониш пеглу...

                Захар Павлович je остао сам у селу - допало му се што су људи отишли. Али више je живео у шуми, у земуници с једним нежењом, хранећи се куваним травама, чију je корист још одраније проучио његов сапутник.

                Захар Павлович je непрестано радио како би заборавио на глад, па je научио да прави од дрвета све оно што je раније правио од метала. Нежења, пак, целог живота ништа није радио - утолико пре сада; до своје педесете године само je посматрао свет око себе, истражујући како и шта се у њему догађа, и ишчекивао да дозна шта ће се на крају крајева изродити из општег немира како би одмах ступио у акцију после умиривања и откривања света; животом уопште није био опседнут - тако да се није одлучио ни на женидбу, нити на какву акцију од опште користи. Кад се родио, зачудио се, и тако je проживео до старости, с плавим очима на младуњавом лицу. Када je Захар Павлович правио тигањ од храстовине, нежењу je запрепашћивала чињеница да се на њему ипак не може ништа испећи. Али Захар Павлович je у дрвени тигањ наливао воду и постизао да на тихој ватри вода проври a да се тигањ не упали. Нежења je обамирао од чуђења:

                -Страшно. Ех, браћо, никад се све не може сазнати...

             И клонуле би му руке од свеопштих тајни што су га окружавале. Никад му нико није објаснио колико су догађаји једноставни или je он сам био потпуно отупавео. Одиста, када je Захар Павлович покушао да му објасни зашто ветар дува, a не стоји на месту, нежења се још више зачудио и ништа није могао да схвати, иако je тачно осећао порекло ветра.

                -Ta није могућно? Замисли! Значи, од јаког сунца? Баш лепо!...

               Захар Павлович му објасни да јако сунце уопште није баш лепо, већ једноставно запара.

                -Запара?! - зачуди се нежења. - Види ти ње, вештице! Чуђење нежење je само прелазило с једне ствари на другу, али се ништа није претварало у сазнање. Уместо памећу, он je живео осећањем поверљивог поштовања.

                У току лета Захар Павлович je направио од дрвета све рукотворине за које je знао. Земуница и простор око ње били су крцати предметима техничке вештине Захара Павловича - био je то комплет пољопривредног инвентара, машина, алата и свакодневног прибора, све од дрвета. Чудно je било што ниједна од тих ствари није понављала природу: на пример, коњ, точак или нешто слично.

                У августу нежења оде у хладовину, леже потрбушке и рече:

                -Захаре Паличу, умирем, јуче сам појео гуштера... Теби сам донео две печурке, a себи сам испржио гуштера. - Помаши ми чичком изнад главе - ja волим ветар.

                Захар Павлович помаха чичком, донесе воде и напоји самртника.

                -Нећеш умрети. Само ти се чини.

                -Умрећу, среће ми моје, умрећу, Захаре Паличу - уплаши се нежења да не слаже. - У утроби ми се ништа не држи, у мени живи страшна глиста, сву ми je крв испила...

                Нежења се окрену наузнак:

                -Шта мислиш, треба ли да се плашим или не треба?

                -Немој се плашити - одговори Захар Павлович. - И ja бих овог часа умро, али, знаш и сам, једнако правим свакојаке предмете...

                Нежења се обрадова саосећању и пред вече умре без страха. Док je он умирао, Захар Павлович je отишао на поток да се окупа и нежењу je затекао већ мртвог; удавио се од сопствене зелене бљувотине. Бљувотина je била густа и сува, као тесто се скорила око нежењиних уста и у њој су гамизали бели малокалибарски црви.

                Ноћу се Захар Павлович пробуди и стаде ослушкивати кишу: била je то друга киша од априла. "Баш би се стари зачудио", помисли Захар Павлович. Али нежења je киснуо усамљен у помрчини бујица које су се равномерно сливале с неба.

                Кроз снену кишу без ветра запева нешто пригушено и тужно - из такве даљине где, зацело, није било кише и где je био дан. Захар Павлович je одмах заборавио нежењу, и кишу, и глад: он устаде. To je брујала далека машина - жива локомотива, која je радила. Захар Павлович изађе напоље и постоја под топлом кишом, која je певушила о мирном животу, о бескрају земље. Тамно дрвеће дремало je у раскреченом положају, под заштитом нежне, спокојне кише; било му je тако добро да je малаксавало и тресло гранама, иако се није осећао никакав ветар.

                Захар Павлович не обрати пажњу на радост природе; узбудила гa je непозната локомотива, која je утихла. Кад je поново легао, помислио je како и киша нешто ради, a он спава и залудно се крије у шуми: умро je нежења, умрећеш и ти; тај за читав свој живот није направио ништа - једнако се освртао око себе и привикавао, свему се чудио, у свакој једноставној ствари видео je чудо и није могао руке ни на шта да дигне како не би нешто покварио; само je печурке кидао, a и њих није умео да пронађе; тако je и умро, ничим не нашкодивши природи.

                Сутрадан изјутра грану велико сунце и шума запева пуним грудима, пропуштајући јутарњи ветар под лишће на тлу. Захар Павлович не примети толико јутро колико смену радника- киша je заспала на земљи, заменило ју je сунце; сунце, пак, узбунило je ветар, накострешило дрвеће; заћућориле су траве и шибље, па се чак и сама киша, не отпочинувши, поново дизала на ноге, пробуђена голицавом топлотом, и скупљала своје тело у облаке.

                Захар Павлович потрпа своје дрвене предмете у врећу -колико je у њу могло да стане - и пође врлудавом стазом засејаном печуркама. Није ни погледао нежењу: мртви су слепи; мада je Захар Павлович познавао једног човека, рибара са језера Мутјово, који се код многих распитивао о смрти и патио од своје радозналости; тај рибар je ловио рибу више као нарочито створење, које je зацело познавало тајну смрти, него као храну. Показивао je очи мртвих риба Захару Павловичу и говорио: "Гледај мудрост над мудростима! Риба стоји између живота и смрти, зато je и нема и гледа безизразно; чак и теле размишља, a риба то не чини, јер већ све зна." Годинама, гледајући у језеро, рибар je једнако размишљао о једном истом - о занимљивости смрти. Захар Павлович га je одговарао: "Нема тамо ничег нарочитог: просто тако, некаква тескоба." Годину дана касније рибар не издржа и баци се са чамца у језеро, везавши ноге ужетом како не би изненада испливао на површину. Потајно, он уопште није веровао у смрт, a што je најважније, желео je да погледа шта има тамо: можда je много занимљивије него живети у селу или на обали језера; смрт му се привиђала као друга губернија, смештена под небом, некако на дну свеже воде, и она га je мамила. Неки сељаци, којима je рибар говорио о својој намери да поживи у смрти па да се врати, одговарали су га, док су се други слагали с њим: "Па шта, ко не рескирам, тај не профитира, Митрију Иваничу. Пробај, па нам после испричај." Дмитриј Иванич je пробао; извукли су га из језера три дана касније и сахранили крај ограде на сеоском гробљу.

                Сада je Захар Павлович пролазио поред гробља и у шуми крстова тражио рибаров гроб. Ha рибаровом гробу није било крста: ниједном срцу није нанео горчину својом смрћу, ниједна уста га се нису сећала, јер он није умро од болести, већ од свог радозналог ума. Рибар није оставио жену - био je удовац; син je, пак, био малолетан и живео je код туђих људи. Захар Павлович je дошао на сахрану и водио малишана за руку - малишан je био умиљат и разборит, помало и на мајку и на оца. Где je сад тај малишан? Зацело je, као сироче без игде икога, умро међу првима у овим гладним годинама. Малишан je за очевим ковчегом ишао без туге и пристојно.

                -Чика Захаре, je ли то тата намерно тако легао?

                -Није намерно, Саша, већ из глупости - сада си ти од тога на штети. Неће скоро имати прилике да лови рибу.

                -A зашто тетке плачу?

                -Зато што су лицемерке!

                Када се ковчег нашао крај раке нико није пожелео да се опрости од покојника. Захар Павлович je клекнуо и лако додирнуо чекињаст и свеж рибаров образ, испран на дну језера. Онда je Захар Павлович рекао малишану:

                -Опрости се од оца - он je мртав за вјеки вјекова. Погледај га добро - сећаћеш га се.

                Малишан се приви уз очево тело, уз његову стару кошуљу која je одисала присним, живим знојем, јер су му кошуљу обукли за ковчег - отац се удавио у другој. Малишан je опипао очеве руке, мирисале су на пресну рибу, на једном прсту je био венчани прстен од калаја, у част заборављене мајке. Малишан je окренуо главу према људима, уплашио се туђинаца и жалостивно бризнуо у плач, зграбивши наборану очеву кошуљу као да тражи заштиту; његова туга je била нема, лишена свести о другом животу и стога неутешна; тако je туговао за мртвим оцем да je покојник могао да буде срећан. И сви људи поред ковчега заплакали су од сажаљења према малишану и од оног прераног сажаљења према себи самима -што ће сви морати да умру и да исто тако буду оплакани.

                Уза сву своју тугу Захар Павлович je водио рачуна и о ономе што долази.

               -Доста си завијала, Никифоровна! - рекао je једној жени која je плакала на сав глас и ужурбано нарицала. - Не завијаш од туге, већ желиш да и тебе оплачу кад умреш. Узми малишана себи - и тако их имаш шесторо, један ће се некако провући међу толикима, ако никако друкчије, оно на остацима хране.

                Никифоровна одмах дозва у помоћ свој женски ум и сурово лице joj се осуши: плакала је без суза, само борама.

                -Није него! Лупи, па остане жив! Откуд тај може живети на остацима хране! Сад je такав, али кад стане да расте! Кад почне да ждере и панталоне да цепа - никад му неће бити доста!

                Малишана je узела друга жена, Мавра Фетисовна Дванова, која je имала седморо деце. Малишан joj je дао руку, жена му je обрисала лице сукњом, ушмркнула га и повела својој кући.

Малишан се сетио удице коју му je направио отац, a он ју je бацио у језеро и тамо заборавио. Сада се зацело већ ухватила рибица и може се појести, како му туђи људи не би пребацивали што узима њихову храну.

                -Тето, ja сам ухватио рибу у води - рекао je Саша. — Пусти ме да одем и донесем je, да не би морала да ме храниш.

                Мавра Фетисовна се изненада намрштила, ушмркнула се крајичком мараме и није пустила малишанову руку.

                Захар Павлович се замислио и хтео да оде у босјаке, али je остао. Туга и немаштина су га тако дирнуле - због неке непознате гриже савести што се открила у његовом срцу пожелео je да неуморно хода земљом, да сусреће тугу у свим селима и да плаче на туђим гробовима. Али спречили су га предстојећи послови: староста му je дао да оправи зидни часовник, a свештеник да наштимује клавир. Захар Павлович никад у животу није слушао музику - једном je у среском месту видео грамофон, али су га сељаци докусурили и није свирао: грамофон je стајао у крчми, зидови кутије били су одваљени како би се могла видети превара и онај ко пева, a у мембрану je била уденута игла за крпљење. Провео je месец дана у штимовању клавира, испробавајући сетне звукове и разгледајући механизам који je стварао такву нежност. Захар Павлович je ударао у дирку - тужна песма се рађала и нестајала; Захар Павлович je гледао горе и чекао да се звук врати - био je одвећ леп да би се неповратно изгубио. Свештенику je досадило да чека са штимовањем, па je рекао: "Ти, чико, немој бадава да пушташ тонове, него се труди да ствар завршиш до рока, и немој докучивати смисао онога што ти није потребно." Захар Павлович се увредио из дубине свога мајсторства и направио у механизму тајни део који се могао за секунд уклонити али се без специјалног познавања ствари није могао открити. После je поп сваке недеље позивао Захара Павловича: "Дођи, пријатељу, дођи, опет се изгубила тајна снага музике." Захар Павлович није направио тајни део због попа, нити због тога да сам често одлази до њега и ужива у музици: гануло га je нешто сасвим супротно - како je направљена справа која узбуђује сва срца, која човека чини добрим; ради тога je и убацио свој тајни део, који je био у стању да се меша у милозвучност и да je маскира грубим тоновима. Када je, послe десет оправки, Захар Павлович схватио тајну мешања звукова и механизам трепераве главне плоче, извадио je из клавира тајни део и заувек престао да се занима за звуке...

                Сада се Захар Павлович у ходу сећао прохујалог живота и није жалио за њим. Многе механизме и предмете je лично докучио у протеклим годинама и могао je да их понови у својим рукотворинама, само да je имао одговарајући материјал и алат. Ишао je кроз село да би срео непознате машине и предмете што свирају иза оне црте на којој се огромно небо спаја са непомичним сеоским имањима. Ишао je у том правцу са осећањем с којим сељаци одлазе у Кијев када у њима пресахне вера и живот се претвара у животарење.

                Сеоске улице су мирисале на чађ - то je на путевима лежао пепео, који кокошке нису разнеле јер су их појели. Куће су стајале у јаловој тишини; подивљали, преко свих норми израсли чичак чекао je господаре пред капијама, на стазама и на свим местима где je текао било какав живот, a где се раније никаква трава није могла задржати, и њихао се као будуће дрвеће. Чак су и плотови процветали у пустоши: били су обавијени хмељом и вилином косицом, a неки кочеви и грање су се примили и обећавали да постану млада шума ако се људи не врате. Бунари у двориштима су пресушили; милећи преко брвана, у њих су се слободно увлачили гуштерови да се одморе од запаре и оплоде. Захара Павловича je запањио тако бесмислен догађај да je по њивама жито одавно пропало, a на сламним крововима кућа зеленели се раж, овас, просо и шуштала лобода - примили су се од зрневља у сламним засторима. У село су се преселиле и пољске жутозелене птице, које су становале непосредно у собама, док су се врапци попут облака окупљали у двориштима и кроз ветар крила рецитовали своје домаћинске пословне песме.

                Прошавши село, Захар Павлович угледа опанак; и опанак je у одсуству људи оживео и нашао своју судбину - пустио je изданак јове, a осталим делом се претварао у прах и чувао хладовину над кореном будућег жбуна. Под опанком je, зацело, тло било влажније, јер je кроз њега покушавало да се пробије мноштво бледуњавих травчица. Од свих сељачких ствари Захар Павлович je особито волео опанак и потковицу, a од направа - бунаре. Ha димњаку последње куће седела je ласта, која се, кад je угледала Захара Павловича, повукла у димњак и тамо, у помрчини, загрлила крилима своје потомке.

                Десно je остала црква, a иза ње позната чистина - равна, као утишани ветар. Мајушно звоно - пропратно - поче да звони и откуца подне: дванаест пута. Вилина косица je обавила храм и смерала да досегне крст. Гробови свештеника крај зидова зарасли су у коров и ниски крстови су нестали у његовим честарима. Пошто je одзвонио време, чувар је још стајао пред папертом, посматрајући како промиче лето; његов будилник се изгубио у дугогодишњем рачунању времена, па je чувар од старости почео да осећа време исто тако оштро и тачно као и тугу и срећу: ма шта радио, чак и када je спавао (иако je у старости живот јачи од сна - он je будан и постојан), чувар би, чим истекне час, осећао неки немир или жељу, онда би откуцао време и поново се умиривао.

                -Јеси ли још жив, деда? - рече Захар Павлович чувару. -За кога откуцаваш часове?

                Чувар не хтеде да одговори: за седамдесет година живота уверио се да je пола ствари радио без потребе, a три четвртине свих речи изговорио у ветар - од његовог старања нису остала у животу ни деца, ни жена, a речи су се заборавиле као шум однекуд са стране. "Ако овом човеку кажем иједну реч", осуђивао je себе чувар, "он неће проћи ни врсту, и сећаће ме се као лањског снега: ко сам ja њему - нит род, нит помоз бог!"

                -Узаман ти посао! - прекори га Захар Павлович. Ha ту глупост чувар одговори:

                -Како узаман? Ja памтим да се наше село десет пута одсељавало и после враћало. И сада ће се вратити: не може се дуго без човека.

                -A чему онда твоја звоњава?

                Чувар je познавао Захара Павловича као човека који je пуштао на вољу својим рукама да свашта раде, али који није знао вредност времена.

                -Види ти њега - чему онда звоњава! Звоњавом ja скраћујем време и песме певам...

                -Па певај - рече Захар Павлович и изађе из села.

                Ha крају села шћућурила се кућица без дворишта, по свој прилици - неко се на брзу руку оженио, посвађао се са оцем и иселио. И та кућа je била пуста, a унутра je било језиво. Ha растанку са селом само једна ствар обрадова Захара Павловича; из димњака те куће израстао je сунцокрет, већ je био стасао и повио зрелу главу према истоку.

                Пут je био обрастао сувим травама, избледелим од прашине. Када би Захар Павлович седао да попуши цигарету, видео би на земљи тихе шуме где je трава била дрвеће: читав мајушни свет са својим путевима, својом топлином и потпуно опремљен за свакодневне потребе ситних забринутих створења. Пошто je опазио мраве и посматрао их, Захар Павлович још четири врсте свога путовања није могао да их избије из главе, док најзад не помисли: "Е, кад би нам неко дао мрављи или комарчев ум - зачас би се живот уредио: тај ситни свет je велики мајстор удруженог живота; далеко je човек од мајстора мрава."

                Појавио се Захар Павлович на периферији града, изнајмио оставу код удовца са много деце - столара, изашао на улицу и замислио се: чиме би могао да се позабави?

                Вратио се с посла столар, газда, и ceo поред Захара Павловича.

                -Колико да ти платим за собу? - упита Захар Павлович. Столар није прснуо у смех - мада je хтео то да учини - већ je нешто прокркљао; глас му je одавао безнадежност и оно особито навикнуто очајање које живи у потпуно и заувек огорченом човеку.

                -A чиме се ти бавиш? Ничим? Е па, живи тако, док ти моја деца главу не откину...

                To je тачно рекао: већ прве ноћи столарови синови - момци од десет до двадесет година - помокрили су се на заспалог Захара, a врата оставе запрли рогуљама. Али било je тешко наљутити Захара Павловича који се никад није занимао за људе. Знао je да постоје машине и сложене справе великог капацитета, и према њима je ценио племенитост човека, a не према случајном нитковлуку. И одиста, изјутра je Захар Павлович видео како je најстарији столаров син вешто и озбиљно правио држаље за секиру - значи, главно у њему није мокраћа, већ вештина руку. Недељу дана касније Захара Павловича обузе таква туга од доколице да je без питања почео да оправља столарову кућу. Поново je наместио лоше спојеве на крову, преправио трем и ишчистио гар из димњака. Увече je Захар Павлович тесао кочеве.

                -Шта то радиш? - питао га je столар, провлачећи кроз бркове корицу хлеба; управо je био завршио с вечером, jeo je кромпир и краставце.

                -Можда ће за нешто ваљати - одговори Захар Павлович. Столар je жвакао корицу и размишљао.

                -Ваљаће да се ограде гробови! Моји момци су постили - све су гробове на гробљу намерно опоганили.

                Туга у Захару Павловичу била je јача од свести о некорисности рада, и он je настављао да теше кочеве све док се у ноћ није сасвим уморио. Ако није радио, крв je у Захару Павловичу текла из руку у главу, и он би почињао у исто време тако дубоко да размишља о свему да je само бунцао, a срце му je обузимао сетни страх. Лутајући преко дана по осунчаном дворишту, није био у стању да савлада своје мисли према којима je човек настао од црва, a црв je - једноставна и страшна цев у којој нема ничег осим помрчине. Посматрајући градске куће, Захар Павлович je открио да оне потпуно личе на затворене ковчеге те се плашио да проведе ноћ у столаровој кући. Не налазећи одушке, животињска радна способност јела je душу Захара Павловича, он није владао собом и мучио се свакојаким осећањима која се за време рада никада нису појављивала. Почео je да сања: као умире његов отац рудар, a мајка га полива млеком из својих груди да би оживео, али joj отац љутито вели: "Пусти ме да се бар на миру помучим, кучко." Онда дуго лежи и одлаже смрт, мајка стоји изнад њега и пита га: "Хоћеш ли брзо?" Отац с гневом мученика пљује, леже наузнак и подсећа: "Сахрани ме у старим панталонама, ове дај Захарки!"

                Захару Павловичу je једину радост причињавало седење на крову и гледање у даљину, где су, на две врсте удаљености од града, понекад пролазили бесомучни возови. Од окретања точкова локомотиве и њеног убрзаног дисања Захар Павлович je осећао радосне жмарце у телу, a очи су му се превлачиле плахим сузама од саосећања са локомотивом.

                Столар je посматрао свога станара и почео je бесплатно да га храни. Столарови синови су први пут сипали у чашу Захара Павловича слине, али je отац устао и, добро размахнувши, без иједне речи направио модрицу на слепоочници најстаријег сина.

                -Eто, ja сам ти обичан човек - рече столар мирно пошто се вратио на своје место - a, схваташ ли, такву сам гадурију накотио да ме сваког часа могу удесити. Погледај само Феђку! Taj има ђаволску снагу: никако ми није јасно откуд му таква њушка кад je од малих ногу на отпацима хране...

                Почеше прве јесење кише, јалове, у невреме - сељаци су одавно нестали у туђини, a многи су поумирали на путевима, не стигавши до рудника и њива на југу. Захар Павлович и столар пођоше на железничку станицу да потраже службу: столар je тамо имао познаника возовођу.

                Возовођу су пронашли у просторији за дежурне, где су се одмарале бригаде радника на локомотиви. Возовођа рече да je света много, a посла нема; преостали житељи оближњих села готово сви живе на станици и у бесцење раде што им се наложи. Столар изађе и донесе боцу вотке и котур кобасице. Пошто je попио мало вотке, возовођа исприча Захару Павловичу и столару о парној локомотиве и Вестингхаусовој кочници.

                -Знаш ли ти колика je инерција на стрмини кад у композицији има шездесет осовина? - упита возовођа, збуњен незнањем слушалаца, и стаде показивати рукама колико je јака инерција. - Охо-хо! Отвориш кочницу - испод тендера из папуча бије модри пламен, вагони насрну на реп, локомотива шишти са затвореном паром - само клокоће у цеви! Ух, мајку ти твоју!... Сипај! Погрешио си што ниси купио краставаца: кобасица пржи стомак!...

                Захар Павлович je седео и ћутао; он унапред није веровао да ће се запослити на локомотиви - где он може то да ради после дрвених тигања!?

                -A што си се ти покуњио? - примети возовођа како се Захар Павлович растужио. - Дођи сутра у депо, поразговараћу са инструктором, можда ће те примити за перача! Главу горе, кучкин сине, ако хоћеш да једеш...

                Возовођа застаде, не изговоривши последњу реч.

                -Ех, ђаволе: твоја кобасица би на задњицу да изађе! Види се да си у беспарици: боље да сам jeo крпе, него ове кобасице којих се за сребрну рубљу може купити пуд... Али - возовођа се поново обрати Захару Павловичу - али локомотива мора да буде чиста као огледало, да у празничним рукавицама сваки део могу да додирнем! Локомотива не воли прашину: машина ти je, брајко, исто што и госпођица... Ни жена joj није принети - машина не ради ако има сувишан отвор...

                И возовођа настави бујицом апстрактних речи о неким женама. Захар Павлович je слушао и ништа није схватао: он није знао да се жене могу волети на нарочит начин и издалека, он je знао да такав човек треба да се ожени. Занимљиво се може приповедати о стварању света и о непознатим предметима, али говорити о жени, као и о мушкарцу - несхватљиво je и досадно. Захар Павлович je некад имао жену, она гаje волела a он je није вређао, али није имао од ње сувише радости.

                Човек je обдарен многим особинама, могло би се вриштати од усхићења ако би се страсно поразмислило о њима. И шта се тиме добија? Мисао и игра са сопственим телом, a не озбиљно постојање у спољњем свету. Захар Павлович од малих ногу није имао поштовања за такве разговоре.

                Читав сат касније возовођа се сети да je дежурни. Захар Павлович и столар га отпратише до локомотиве која je управо узела гориво. Возовођа још издалека довикну свом помоћнику службеним, дубоким гласом:

                -Како je с паром?

                -Седам атмосфера - одговори помоћник без осмеха, провирујући кроз прозор.

                -A вода?

                -Нормалан ниво.

                -Ложиште?

                -Нагрћем.

                -Изврсно.

                Сутрадан Захар Павлович дође у депо. Возовођа-инструктор, старац који je с неповерењем гледао живе људе, дуго га je загледао. Толико je болно и љубоморно волео локомотиве да je ужаснуто посматрао како оне раде. Да je могло бити по његовој вољи, он би све локомотиве заувек оставио на миру како их не би вређале грубе руке незналица. Сматрао je да je људи много, a машина мало; људи су живи и сами се брину о себи, док je машина нежно, беспомоћно и крхко створење: да би се возила исправно, потребно je најпре напустити жену, избацити из главе све бриге, умакати свој хлеб у уље - тек тада човеку можеш дозволити да се приближи машини, па и то после десет година стрпљивог чекања!

                Инструктор je поучавао Захара Павловича и мучио се: "Taj je протува, зацело; где ваља притиснути прстом, он ће, стока, распалити чекићем; где ваља сасвим овлаш протрљати стакленце на манометру, он ће тако притиснути да ће читаву апаратуру са цевчицом поломити - зар се ратар уопште може замислити поред машине! Господе - љутио се инструктор без речи, али од срца - где сте ви, стари механичари, помоћници, ложачи, перачи? Некад су људи дрхтали поред локомотиве, a сада сви мисле да су паметнији од машине! Хуље, богохулници, ниткови, ветропири! По правилу, требало би сместа обуставити свако кретање! Какви су механичари данас? To je - пропаст, a не људи! To су луталице, изелице, џамбаси - ни обичан навртањ им не треба у руке дати, и они да се старају о регулатору! Некад сам ja, кад нешто непотребно куцне у локомотиви у покрету, кад нешто запева у главном механизму, ноктом, не померивши се, осећао шта се догађа и, подрхтавајући од муке, на првој станици устима налазио квар: оближем, исисам, крвљу премажем, али не допустим да се путовање тако настави... A овај би право из жита хтео у локомотиву!"

                -Иди кући, најпре се умиј, па онда дођи пред локомотиву -  рече инструктор Захару Павловичу.

                Пошто се умио, Захар Павлович се сутрадан поново појавио. Инструктор je лежао под локомотивом и опрезно пипкао опруге, овлаш лупкајући по њима чекићем и прислањајући ухо уз гвожђе које je звечало.

                -Моћа! - позва инструктор бравара. - Заврни овде матицу за пола окретаја!

                Моћа окрену матицу француским кључем за пола окретаја. Инструктор се наједном тако наљути да Захару Павловичу би жао.

                -Моћушка! - с тихом, потиштеном тугом рече инструктор, али шкљоцајући зубима. - Шта си учинио, хуљо проклета!? Рекао сам ти да приврнеш матицу!

                -Коју матицу?

                -Главну! A ти си приврнуо заштитну матицу и збунио ме! Опет дираш заштитну матицу! Шта да радим с вама, животиње проклете! Одлази, стоко!

                -Господине механичару, дозволите да ja вратим заштитну матицу у стари положај, a главну да притегнем за пола окретаја! - замоли Захар Павлович.

                Инструктор се одазва ганутим и мирним гласом, схвативши да човек са стране признаје да je он у праву.

                -A? Ти си приметио, зар не? Он je, он je... шумски радник, a не бравар! Он чак ни матицу не зна по имену! A? Шта да се ради? Он се према локомотиви понаша као да je нека жена, као да je курва! Господе Боже!... Дођи овамо, намести матицу како сам рекао...

                Захар Павлович се подвуче под локомотиву и уради све тачно како je требало. Затим се инструктор све до вечери бавио локомотивама и свађао с возовођама. Кад се упали светлост, Захар Павлович подсети инструктора на своје присуство. Овај поново стаде пред њега и препусти се размишљањима.

                -Отац машине je полуга, a мајка - стрма раван - нежно рече инструктор, сећајући се нечег лепог што гаje ноћу умиривало. - Покушај сутра да чистиш ложиште, дођи на време. Али не знам, не могу да ти обећам - пробаћемо, па шта испадне.... To je одвећ озбиљна ствар! Разумеш: ложиште! Не било шта, већ ложиште!... Иди сад, иди!

                Још једну ноћ je Захар Павлович провео у остави код столара, a у зору, три часа пре почетка рада, дошао je у депо. Лежале су углачане шине, стајали теретни вагони с натписима далеких земаља: Закаспијске, Закавкаске, Усуријске железнице. Нарочити, чудни људи ишли су шинама: паметни и сабрани - скретничари, возовође, контролори и остали. Унаоколо су биле зграде, машине, свакојаки предмети и апарати.

                Захар Павлович угледа нови свет вештина - који je одавно волео као да га je увек познавао, и он одлучи да занавек остане у њему.

превео: Миливоје Јовановић