недеља, 2. септембар 2012.

Ален Фурније - Велики Мон, трећи део (V поглавље)





V

ИЗЛЕТ


                                С  муком сам пратио Огистена по друму за Вје-Нансеј. Ишао је као да је тркач на бициклу. Није силазио на узбрдицама. После његовог јучерашњег необјашњивог устезања дошла је грозница, нервоза, жеља да што пре стигне, и то ме је мало плашило. У кући мог стрица показа исто нестрпљење, изгледаше неспособан да се ма чим занима, и такав остаде све док се не нађосмо сви у колима, сутрадан пре подне око десет сати, спремни да пођемо према реци.
                 Био је крај августа, лето се ближило свршетку. Већ су бели друмови били посути празним љускама пожутелих кестенова. Пут није био дуг; имање Обије, близу Шера, куда смо ишли, налазио се једва два километра иза Саблонијера. С времена на време сусретали смо и друге позване личности у колима, чак и младиће на коњима, које Флорантен беше храбро позвао у име г. де Галеа ... Потрудили су се као и некад да помешају богате и сиромахе, племство и сељаке. И тако видесмо како стиже на бициклу Жасмен Делуш, који се, захваљујући чувару Баладијеу, ту скоро беше упознао са мојим стрицем.
                — Ево, рече Мон угледавши га, онога који је имао кључ од свега, док смо ми тражили чак по Паризу. Да човек полуди!
                И кад год би га погледао, његова срџба се повећавала. Онај други, напротив, уображавајући да има право на сву нашу захвалност, возио је до краја поред самих наших кола. Видело се да је јадно и без великог успеха покушао да се дотера, а пешеви његовог излизаног капута ударали су о крила над точковима његовог бицикла...
                Упркос напора који је себи наметао да буде љубазан, његово старачко лице није успевало да се допадне. У мени је шта више будио и неко нејасно сажаљење. Али кога не бих сажаљевао тог дана ? ...

                Кад год се сетим овог излета, увек се у мени појави неко неразумљиво кајање, као неко гушење. Толико сам се унапред радовао томе дану. Све је изгледало тако савршено подешено да будемо срећни. А како смо мало били !...
                Па ипак, како су обале Шера биле лепе! На оном месту где смо се зауставили, брежуљак се завршавао благом падином, а земљиште је било подељено на мале зелене ливаде, на врбаке одвојене оградама, који су личили на мајушне вртове. С друге стране реке, обале су сачињавале сиви, стрми, стеновити брежуљци; а на најудаљенијима видели су се, међу јелама, мали романтични замкови са једном кулицом. У даљини се чуо, на махове, лавеж хајке паса из замка Преверанжа.
                До тог места нас је довео лавиринт путића, час накострешених од белог шљунка, час покривених песком — путића које су у близини реке живи извори претварали у поточиће. У пролазу, гране дивље рибизле хватале су нас за рукаве. Час смо тонули у свежу таму која влада по дну јаруга, час смо се напротив, кад би се ограде прекинуле, купали у јасној светлости целе долине. На другој обали, у даљини, кад смо се приближавали, један човек, држећи се чврсто за стене, спорим покретом бацао је удице. Како је било лепо, боже мој!
                Сместисмо се на једној ледини у заклону једне брезове шумице. Била је то велика равна ледина, на којој као да је било места за бескрајне игре.
                Испрегоше коње и одведоше их на мајур Обије. Почеше да преносе намирнице у шуму и да по ливади постављају сточиће на склапање, које мој стриц беше донео.
                У том тренутку је требало наћи људе добре воље који би пристали да оду на улаз у велики суседни пут, да пазе на позване који последњи стижу и да им покажу где се налазимо. Ја се понудих одмах; Мон пође за мном, и ми се наместисмо у близини висећег моста, на раскрсници неколико стаза и пута који долази из Саблонијера.
                Шетајући горе-доле, разговарајући о прошлости, трудећи се да се колико-толико разонодимо, ми смо чекали. Стигоше још једна кола из Вје-Нансеја, непознати сељаци са једном великом девојком, искићеном тракама. Затим нико више. Да, још три детета у једним колима која је вукао магарац, деца негдашњег вртара са Саблонијера.
                — Чини ми се да их познајем, рече Мон. Они су ме, све ми се тако чини, узели за руку, некад, прве вечери свечаности, и повели на обед...
                Али у том тренутку магарац не хтеде даље да иде и деца сиђоше и стадоше га мувати, гурати, ударати по њему што могу јаче; тада Мон, разочаран, рече да се преварио...
                Упитах децу да ли су срела на друму г. и г-цу де Гале. Једно од њих одговори да не зна, друго: мислим да јесмо, господине. И сад смо знали колико и малопре.
                Најзад, деца сиђоше до ледине; једно је вукло магарца за узду, друга су гурала кола отпозади. Ми настависмо да чекамо. Мон је укочено посматрао окуку пута који долази из Саблонијера, вребајући са неким ужасом долазак девојке коју је некад толико тражио. Нека чудна и готово смешна раздраженост, коју је искаљивао на Жасмену, завладала је њиме. Са малог насипа на који смо се били успузали да бисмо видели цео пут у даљини, видели смо на ледини, доле, једну гомилу позваних, у којој је Делуш узалуд покушавао да изиграва некога.
                — Види га како преклапа, онај глупак, говорио ми је Мон.
                А ја сам му одговарао:
                — Пусти га. Јадан младић ради оно што може.
                Огистен се није стишавао. Доле, један зец, или веверица, као да истрча из честара. Жасмен, да би потврдио присуство духа, учини покрет као да ће да појури:     
                — Дивота! Ено сад трчи... рече Мон, као да ова смелост, заиста, превазилази све друте!
                Овога пута морадох да се насмејем. Мон исто тако; али то је био само један тренутак.                
                Прође ново четврт часа:
                —А ако не дође ? .. . рече он. 
                Одговорих:
                —Па обећала је. Буди стрпљивији!
                Он продужи да гледа. Најзад, неспособан да дуже подноси оно несносно чекање, он рече:
                — Слушај. Ја идем доле код других. Не знам шта се то сад заверило против мене: али ако останем овде, осећам да она никад неће доћи, да је немогуће да се, мало после, појави на крају оног пута.
                И он оде према ледини, а мене остави самог. Да би ми прошло време, пођох малим друмом и пређох неколико стотина метара. И на првом завијутку опазих Ивону де Гале, у јахачком оделу, на њеном старом белцу, који је тог дана био тако живахан да је морала да му затеже дизгине, да би га спречила да каска. Испред коња, напорно и ћутећи, корачао је г. де Гале. Они су се нема сумње, смењивали на путу, јашући старога коња наизменично.
                Кад ме девојка угледа самога, она се насмеши, скочи лако на земљу, пружи оцу дизгине и пође према мени, док сам јој ја брзо ишао у сусрет:
                — Врло сам срећна, рече она, што сам вас нашла самог. Јер ником сем вама нећу да покажем старог Белизера, нити да га остављам са другим коњима. Пре свега, сувише је ружан и сувише стар; затим, увек се плашим да га неки други коњ не повреди. А ја смем да јашем само њега; кад он буде мртав, нећу више јахати.
                Осећао сам код г-це де Гале, као и код Мона, испод ове дивне живахности, испод ове привидне тако мирне љупкости, нестрпљење и безмало зебњу. Говорила је брже него обично. Упркос њених образа и румених јагодица, било је око очију и на челу, местимично, великог бледила у коме се могло прочитати све њено узбуђење.
                Договорисмо се да привежемо Белизера за једно дрво у шумарку крај друма. Стари г. де Гале, не говорећи ништа, као и увек, извуче из кожне кесе под седлом конопац и привеза животињу — мало ниско, како ми се учини. Обећах да одмах пошљем са имања сена, овса, сламе...
                И г-ца де Гале стиже на ледину онако као што је некад, како ја замишљам, сишла на обалу језера, кад ју је Мон први пут видео.
                Идући с оцем испод руке, склањајући левом руком скут великог и лаког огртача у који је била умотана, приближавала се гостима, са својим истовремено озбиљним и тако детињастим изразом лица. Ја сам ишао поред ње. Гости, растурени или играјући се мало даље, скупише се да је дочекају; настаде кратка тишина: свако је гледао како се приближава.
                Мон је стајао у групи младића и ничим се није разликовао од својих другова, сем високим растом; па и у том погледу било је младића скоро исто толико високих као он. Није учинио ништа што би могло привући пажњу на њега, никакав покрет, ниједан корак напред. Видео сам га, обученог у одело сиве боје, непомичног, како гледа укочено, као и остали, тако лепу девојку која се приближавала. Најзад, ипак, несвесним и збуњеним покретом, пређе руком преко главе, као да је хтео да сакрије своју грубу и обријану сељачку главу, усред својих брижљиво очешљаних другова.
                Затим сви окружише г-цу де Гале. Претставише јој девојке и младиће које није познавала... Сад ће доћи ред и на мог друга; био сам не може бити неспокојнији. Спремао сам се да сâм извршим то претстављање.
                Али, пре него што сам могао ма шта да кажем, девојка му приђе са одлучношћу и озбиљношћу које ме изненадише и рече:
                — Познзајем Огистена Мона.
                И пружи му руку.
                 

превео: Рашко Димитријевић