Knut Hamsun - Pan, 9. poglavlje

9

Razgovarao sam sa Edvardom. Uskoro će kiša, rekao sam.

Koliko je sati? upitala je.

Pogledao sam u sunce i odgovorio: Oko pet.

Ona je pitala: Vidite li to tačno prema suncu?

Da, rekao sam, vidim.

Ćutanje.

Ali šta kad ne vidite sunce, kako onda znate ko­liko je sati?

Tada gledam druge stvari. Tu su plima i oseka, tu je trava koja polegne u određeno vreme, menja se pesma ptica; neke ptice počnu da pevaju kad druge utihnu. A mogu da odredim vreme po cveću koje se zatvara popodne, i po lišću, koje je čas svetlozeleno, čas tamnozeleno. Osim toga, imam osećaj.

Da, rekla je.

Očekivao sam kišu i nisam želeo, za njeno do­bro, da je zadržavam više nasred puta, pa sam u znak pozdrava dodirnuo kapu. Ali onda me najednom za­ustavila novim pitanjem, pa sam ostao. Pocrvenela je i pitala me šta u stvari radim ovde, zašto idem u lov, zašto ovo, zašto ono. Zar to znači da lovim samo ono najnužnije za hranu i ostavljam Ezopa da lenstvuje?

Opet je pocrvenela i kao da se postidela. Shvatio sam da je neko govorio o meni, i da je ona to čula, nije govorila u svoje ime. Dirnula me je, izgledala je tako bespomoćno, setio sam se da je ostala bez majke, njene tanke ruke odavale su da je bila zapostavljena. To mi je najednom sinulo. 

Da ja ne lovim da bih ubijao, lovim da bih živeo. Danas mi je trebala jedna šljuka i zato nisam ubio dve, sutra ću da ulovim drugu. Zašto bih lovio više? Živim u šumi, ja sam sin šume. Ionako je od prvog juna zabrana lova na jarebice i zečeve, i neće biti skoro ničega za lov; pa dobro, pecaću i živeću od ribe. Uzeću od njenog oca čamac da odveslam malo. Ne, ja nisam lovac da bih pucao i ubijao, naravno, već da bih mogao da živim u šumi. Dobro mi je tu; mogu da legnem na sto ili na zemlju kad jedem, ne moram da sedim uspravno na stolici, i ne obaram moju čašu. U šumi ništa ne branim sebi; ako poželim, mogu da legnem i zatvorim oči, tamo mogu da kažem šta god mi padne na pamet. Često, kada nešto hoćeš da kažeš, i to kažeš glasno, to zvuči kao glas is samog srca šume...

Kada sam je upitao razume li to rekla je ,,da''.

Nastavio sam da govorim, jer je gledala u mene. Kad biste samo znali šta sve vidim tamo u divljini, rekao sam. Zimi, dok hodam, mogu da vidim tragove jarebica na snegu. Odjednom tragovi nestaju, ptice su uzletele. Ali po otiscima krila mogu da vidim u kom pravcu je divljač odletela, i ubrzo je ulovim. Svaki put je drugačije. Često se u jesen desi da vidiš zvezde padalice. Šta je sad to? mislim se tada u svojoj samoći. Svet koga su zahvatili potresi, svet koji se ruši pred mojim očima? Kad samo pomislim da je meni - baš meni dato da u životu vidam zvezdu padalicu! A kad dođe leto, na svakom listu može da bude poneko sićušno živo biće; i vidim da neka nemaju krila, nikud ne mogu da stignu, moraju da žive i umru na tom malom listu gde su i došla na svet. Zamislite samo! Ponekad vidim plavu mušicu. Da, sve to ne zvuči kao bogzna šta, ne znam da li razumete.

Da, da, razumem.

Da. I ponekad gledam travu, a trava možda gle­da mene, ko bi to znao? Gledam jednu jedinu travku, možda malo treperi - i to je već nešto, mislim se. Vidi, kažem sebi, ova travka treperi! A ukoliko gledam u neki bor, na njemu je možda grana koja mi na trenutak privuče pažnju. Ali ponekad naiđem i na ljude u brdima, da, ima i toga.

Pogledao sam je - slušala je, iskrivivši malo vrat. Nisam mogao da je prepoznam. Toliko se unela da je potpuno zaboravila na svoje držanje, odjednom je izgledala nekako ružno i priglupo, donja usna joj je visila.

Da. rekla je i ispravila se.

Pale su prve kapi kiše.

Kiša, rekao sam.

Da, zamislite, kiša, rekla je i pošla.

Nisam je pratio kući, sama je otišla svojim pu­tem, a ja sam požurio gore prema kolibi. Prošlo je nekoliko minuta, počelo je da pljušti. Odjednom čujem kako neko trči za mnom, zastanem i vidim Edvardu. Smešila se, zajapurena od napora.

Zaboravila sam, rekla je zadihano. Onaj izlet do stena gde se suši riba. Doktor sutra dolazi, imate li tada vremena?

Sutra? Dobro. Naravno da imam vremena.

Zaboravila sam, ponovo je rekla i nasmešila se.

Kad je odlazila, sapazio sam njene prelepe vitke noge, bile su skroz mokre. Cipele su joj bile iznošene.

Prevod: Flavio Rigonat