Džozef Konrad - Mladost

Ovo se moglo dogoditi samo u Engleskoj, gde se ljudi i more takoreći uzajamno dopunjuju — gde more prožima život većine ljudi, i gde svaki čovek zna ponešto o moru, jer mu ono pruža mogućnost zabave, putovanja ili zarade.

            Sedeli smo oko jednog stola od mahagonija na kome su se odražavali boca, vinske čaše i lica nas koji se besmo nalaktili na nj: jednog direktora nekoliko društava, jednog računoispitača, jednog advokata, Marloa, i mene. Direktor je nekada, još dečkom, služio na Konveju, računoispitač je služio četiri godine na moru, advokat — ovejani konservativac, ritualist, divan čovek, sušto poštenje — bio je prvi kapetan na brodovima za Indiju u ono slavno staro doba kada su poštanski brodovi nosili jedra bar na dva jarbola, i kada su u vreme monsunskih vetrova plovili niz Kinesko more sa još po jednim malim jedrom pri dnu i pri vrhu katarki. Svi smo mi počeli život u trgovačkoj mornarici. Između nas su bile snažne spone: more i drugarstvo poziva, koje se ne može steći nikakvim oduševljenjem za jahte, krstarenje i tome slično, jer jedno je zadovoljstvo u životu a drugo život sam.

            Marlo nam je pričao, ili bolje reći davao istoriju svojih putovanja: — 

            »Da, video sam ja i nešto od Istočnih mora; ali čega se najbolje sećam to je moje prvo putovanje na Istok. Vi znate i sami da ima putovanja koja nekako oličavaju život, stoje kao neki simbol postojanja. Borite se, radite, znojite, skoro se ubijete da postignete nešto – i opet ne možete. Prosto ne možete da učinite ništa, ni krupno ni sitno — ništa na svetu —  ne bi uspeli čak ni oženi usedelicom ili uterati u luku čunić s ugljem od 600 tona.

            »Bilo je to putovanje koje se ne zaboravlja! Prvo moje putovanje na Istok, i prvo moje puto­vanje u činu drugog kapelana; a zapovednik bro­da tek što beše postavljen. Doduše i pravo je bilo. Doterao je već do šezdesete; mali čovek, povijenih pleća, hrom u jednu nogu jače nego u drugu, iz­gledao je nekako čudno iskrivljen kao što često izgledaju ljudi koji rade u polju. Lice mu zbrč­kano — nos i brada samo što se nisu sastali iznad upalih usta i — celo uokvireno gvozdeno-sivom rastresenom dlakom, koja je ličila na zavoj od vate posute ugljenim prahom. A oči mu plave, u tom njegovom staračkom licu, i prave pravcate detinje, s onim otvorenim izrazom koji neki sasvim prosti ljudi zadrže do kraja života usled retkog unutarnjeg dara jednostavnosti i poštenja. Šta ga je navelo da me primi, za divno mi je čudo. Ja sam bio došao sa jedne prvorazredne australijske jedrenjače, gde sam bio treći kapetan, a on je takve jedrenjače posmatrao s predubeđenjem kao aristokratske i gospodske. Rekao mi je, ,Znate, na ovoj lađi imaćete da radite'. Odgovorio sam mu da sam morao raditi na svakoj lađi na kojoj sam do tada bio. ,E, ali nije to isto, a vi gospoda sa veli­kih lađa; ...nego, uostalom, možda ćete podneti. Sutra da se javite na službu.' 

»Javim se ja sutradan. Bilo je to pre dvadeset i dve godine; i meni tek sto je bilo dvadeset. Ali vreme prolazi! Bio je to jedan od najarećnijih dana u mome životu. Zamislite. Prvi put u životu drugi kapetan — prva služba puna odgovornosti! Ne bih vam se ja odrekao nje ni za kakvo blago. Prvi kapetan me ispita pažljivo. I on je bio osta­riji, ali čovek drugog kova. Imao je orlovski nos, snežnu, belu, dugačku bradu, a zvao se Mahon, samo što je on to uvek izgovarao Man. Imao je dobrih veza; nego tako, nije ga služila sreća, te nije proizveden za zapovednika broda.

»Sam zapovednik bio je godinama u obalskoj plovidbi, prvo u Sredozemnom moru, a zatim u Zapadnoj Indiji. Nikad on u životu nije oplovio Rt Dobre Nade. Rukopis mu je bio đački, i ni mario da piše. Obojica su naravno bili dobri mor­nari, i kraj njih staraca osećao sam se kao dečak sa svojim dedovima.

            »Lađa je bila stara. Zvala se Judeja. Čudno ime, je l' te? Bila je svojina nekog Vilmera, Vil-koksa — ili tako nekako; ali pošto je on bankro­tirao i umro još pre dvadeset godina, to njegovo ime ne igra ulogu. Ležala je ona u londonskom doku ko zna koliko. Možete da zamislite u kakvom je stanju bila. Sva zarđala, prašnjiva, prljava — čađ na mostu, prljavština na palubi. Meni je izgle­dalo kao da sam iz neke paiate stupio u propalu kolibu. Nosila je oko 400 tona, imala primitivnu dizalicu, drvene kapke na ulazima, ni komadić tuča na njoj, a rep joj četvrtast i glomazan. Na njemu, ispod imena, bilo je puno ukrasa sa kojih se izlizala pozlata i neka vrsta grba s geslom »Pobeda ili smrt«. Sećam se kako mi se to jako svidelo. Bilo je u tom natpisu nečeg romantičnog, nečeg zbog čega sam zavoleo tu staru krntiju — nečeg što se svidelo mojoj mladosti!

            »Napustili smo London sa balastom — balastom od peska — da ukrcamo ugalj u nekoj severnoj luci za Bankok. Bankok! Bio sam sav uzbuđen. Proveo sam bio šest godina na moru, ali bio samo do Melbuma i Sidneja, vrlo lepih mesta, privlač­nih na svoj način — ali Bankok!

            »Plovili smo niz Temzu razapetih jedara, i imali na brodu pilota za Sevemo more. Zvao se Džermin, i ceo dan se muvao oko kujne i sušio maramicu pored peći. Izgledao je kao da nikad nije spavao. Sumoran neki čovek, kome se večno na vrh nosa blistala suza, koji je ili imao nezgoda, ili očekivao nezgode — tek, koji se nije mogao skrasiti dok nešto ne pođe rđavo. Imao je nepoverenja prema mojoj mladosti, mom zdravom ra­zumu, mom lađarskom iskustvu, i trudio se da mi to pokaže na stotinu načina. Možda je bio u pravu. Zaista, čini mi se da sam tada znao vrlo malo, a znam da i sada ne znam mnogo; ali do dandanas ostala je u meni neka mržnja prema tom Džerminu.

            »Plovili smo čitavu nedelju do blizu Jarmuta, i onda nas uhvati vetruština — jedan od onih čuvenih oktobarskih vetrova od pre dvadeset go­dina. Duvalo je, sevalo, promicala susnežica, sneg, more debelo. Naš teret bio je lak, i možete zami­sliti kako je bilo ako vam kažem da nam se razlupala ograda i da je more pralo palubu. Druge noći balast se sav bio pomerio unapred, i vetar nas odbacio negde na peskovitu obalu Doger Bank. Nije nam ostajalo ništa drugo nego da si­đemo s lopatama i da pokušamo da lađu ispra­vimo, i tako smo ti bili tu, u ogromnoj utrobi lađe, mračnoj kao pećina; s lojanim svećama prilepljenim za grede i lelujavo plamtećim, s vetrom što urliče nad nama, s lađom nakrivljenom na bok koja se povija kao luda. Svi mi, Džermin, zapovednik broda, jedva se držimo na nogama, kopamo kao grobari, i pokušavamo da bacamo vlažni pesak sa lopata nasuprot vetru. Svaki put kad se lađa pomeri moglo se u polumraku nazreti kako ljudi padaju mašući lopatama po vazduhu. Jedan od dečaka sa lađe (bilo ih je dvojica), počeo je pod utiskom tog čudnog prizora da plače kao da će srce da mu prepukne. Mogli smo ga čuti kako jeca negde u senci.

»Trećeg dana vetar popusti, i jedna lađa nam pomože. Trebalo nam je ravno šesnaest dana od Londona do Tajne! Dok smo stigli u dok izgubili smo red za utovar, te nas odvukoše ustranu i ostaviše tamo čitav mesec dana. G-đa Bird (zapovednik broda zvao se Bird) dođe iz Kolčestra da poseti muža. Živela je na brodu. Mornari su bili otpušteni, i ostali smo samo mi kapetani, je­dan dečak, i komornik, neki mulat po imenu Avram. G-đa Bird bila je baba zbrčkana lica ali crvena kao zimska jabuka, a stasa kao u mlade devojke. Opazila me jednom kako šijem dugme, i odmah me naterala da joj dam da mi zakrpi sve košulje. Po tome ona nije ličila na žene zapovednika sa velikih jedrenjača. Kad sam joj doneo ko­šulje, upitala me je: ,A čarape? Sigurno su vam i one pocepane; Džtonove — kapetan .Birdove — stvari su sad sve u redu. Ja volim da imam posla'. Bog da poživi staricu. Iskrpila je ona meni sve rublje, a ja sam u međuvremenu prvi put proči­tao, Sartor Resartus!'[1] i Bernabijev ,Put u Kivu'. Karlajla u to vreme nisam mnogo razumeo; sećam se samo da su mi se vojničke beleške dopale više no filosofske; i tu mi je naklonost život samo po­tvrdio. Jedan je bio čovek, a drugi ili viši ili niži od čoveka. No, sve to nastranu, umrli su- oni i je­dan i drugi, umrla je i g-đa Bird, i mladost, ge­nije, misli, postignuća, prosta srca — sve- to umre... Pa ništa.

            »Najzad nas natovariše. Pogodismo mornare. Osam mornara i dva dečka. Jedno veče odvukosmo lađu do kotvi kod ulaska u dokove, spremnu da zaplovi, i izgled za sutrašnje putovanje bio je dobar. G-đa Bird nameravala se vratiti kući vo­zom još iste većeri. Kad smo lađu dobro pričvrstili odosmo da pijemo čaj. Ćutali smo skoro za vreme celog obeda — Mahon, starci, i ja. Ja svrših prvi, i iskradoh se da popušim koju, a moja je kabina bila na zadnjem krovu. Bila je plima, ve­tar pomalo duvao i kišica rosila; kapije dokova otvorene, i lađice s ugljenom su ulazile i izlazile u tami sa upaljenim svetilima, uz veliko kloparanje propelera, zveketanje dizalica i mnogo dovikivanja s obale. Posmatrao sam kako povorka prednjih svetlosti klizi visoko, a ona zelenih zadnjih svetlosti nisko po noći, kad iznenada zasja preda mnom jedna crvena svetlost, nestade je, opet se pojavi, i ostade. Kljun parobroda nazirao se u bli­zini. Ja viknuh dole u kabinu, ,Brzo, gore!' i čuh kako neki uplašeni glas daleko u mraku reče., ,Zaustaviti je, kapetane'. Zvono zazvoni. Drugi  neki glas uzviknu opominjući, ,Mi ćemo pravo na onu barku'. Odgovor je bio mrzovoljno ,Dobro, de', i idućeg trenutka kada se kljun parobroda očešao našu lađu, nasta lomnjava. Za nekoliko časaka stvori se zabuna, vika, trčanje ovamo onamo. Pištaljke. Onda neko reče, ,Sve je u redu, kapetane'... ,Je li ko u vas u redu?' zapita onaj mrzovoljni glas. Ja bejah otrčao napred da vidim štetu, te odgovorih ,Čini mi se da jeste'. ,Polako nazad,' reče mrzovoljni glas. Zvono zazvoni. ,Koja je to lađa?' viknu Mahon. Ona je tada već bila samo ogromna senka koja manevriše u blizini. Doviknuše nam neko ime — neko žensko ime, Miranda Ili Melisa — ili nešto tome slično. ,To znači još mesec dana u ovom prokletom mestu', reče mi Mahon dok smo sa lampama pregledali napuklu ogradu i prekinute konopce. ,Nego gde je zapovednik?'

»Nismo ga videli ni čuli za sve to vreme. Vratismo se nazad da ga potražimo. Najednom se negde na sred doka začu njegov bolećivi glas ,Hej, Judeja!'... Kako li je, kog đavola, dospeo tamo?... ,Hej!' viknusmo mu u odgovor ,Zanela me ovamo voda u našem čamcu bez vesla,' vikao je on. Neki zadocneli čamdiija ponudi nam svoju pomoć, i Mahon se pogodi s njim za dva tari šilinga da nam doveze zapovednika na lađu; ali prva koja se popela na palubu bila je g-đa Bird. Nosila ih je voda po doku u onoj hladnoj sipijivoj kišici skoro cto sat. Nikad u životu nisam bio više iznenađen.

»Izgleda da je kad me je čuo kako vičem ,brzo gore', odmah razumeo u čemu je stvar, uhvatio svoju ženu, istrčao na palubu, pa s njom pravo dole u čamac, koji je bio privezan za stepenice. Žestoko za čiču od šezdeset godina. Zamislite ga samo kako herojski spašava svoju babu — ženu koja ga je pratila celoga života. Stavio je bio na klupu, i taman da se popne natrag na lađu kada se nekako konopac otkači, a voda ih ponese oboje. Naravno, u onoj zbrci nismo ga mogli čuti kada je vikao. Izgledao je posramljen. Ona primeti raspo­loženo, ,Pa sad ne mari što sam izgubila voz?' ,Ne mari, Dženi, — idi ti sad dole pa se ogrej', progunđa on. Zatim se obrati nama: ,Lađar ne bi tre­bao nikada da ima ženu kraj sebe — kažem ja. Eto tako, nisam bio na lađi. Srećom ovaj put nije bilo veće štete. Hajdemo da vidimo šta je ona bu­dala s parobroda sve slomio'.

»Šteta nije bila velika, ali nas je zadržala tri nedelje. Kada se vreme primaklo kraju, pošto je zapovednik bio zauzet s agentima, to ja odnesem torbu g-đe Bird na železničku stanicu i stavim je u jed/io odeljenje trećeg razreda. Ona spusti prozor i reče mi ,Vi ste dobar mladić. Ako biste uveče opazili Džona — kapetana Birda — bez šala oko vrata, opomenite ga s moje strane da dobro zavije vrat.' ,Hoću, g-đo, Bird,' odgovorih joj. ,Vi ste dobar mladić; primetila sam ja kako ste pažljivi prema Džonu — prema kapetanu.' — Voz iznenada trgnu; ja skinem babi kapu: nisam je nikada više video... Dodajte mi vino.

»Sutradan smo otplovili. Pošli smo dakle za Bankok čitava tri meseca posle odlaska iz Londona. A nadali smo se da ćemo poći otprilike za dve nedelje.

»Bio je januar, i vreme divno — ono divno zimsko sunčano doba koje je lepše nego letnje, zato što je neočekivano, i sveže, i što znate da neće, da ne može trajati dugo. To vam je kao neka iznenadna sreća ,dar Božji s neba'.

»Trajalo je to vreme sve dok, smo bili u Severnom moru, i u La Manšu; trajalo je sve dok nismo

stigli na nekih trista milja zapadno od Gušterâ: onda ti vetar okrenu na jugoistok i poče da svira. Dva dana docnije duvalo je užasno. Judeja se propinjala, valjala po Atlantskom okeanu kao stara kutija od sveća. Duvalo je dan za danom: duvalo nekako zlobno, bez prestanka, bez milosti, bez odmora. Pretvorio se ceo svet u ogromne penušave talase što jurišaju na nas, pod nebom koje je bilo tako nisko da ga je čovek mogao dodirnuti rukom, i prljavo kao čađava tavanica. U burnom prostoru oko nas bilo je isto toliko morskih kap­ljica sto prskaju po lađi koliko vazduha. Iz dana u dan, iz noći u noć, ništa okolo nas sem urlika vetra, burnoga mora, i šuštanja vode koja se prelivala preko palube. Odmora ni za lađu ni za nas. Gibala se s boka na bok, s kljuna na rep, človila na glavi, sedala, prevrtala se, stenjala, a mi smo se imali držati za predmete na palubi, a isto tako i u ka­binama, napregnuta tela i zamorena duha.

»Jedne noći oslovi me Mahon kroz prozorče od moje kabine. Bilo je ono nad samim mojim kreve­tom, a ja sam ležao u njemu bez sna i u čizmama, osećajući se kao da već godinama nisam spavao, i da ne mogu spavati makoliko mi se spavalo. Pitao me je uzbuđeno.—

»Je li klatno kod vas, Marlo? Pumpe neće da crpu vodu. Boga mi, nije šala!«

»Dadoh mu klatno i legoh ponovo, pokušava­jući da mislim o ovom i onom — ali misli mi se sve vrzu oko pumpa: Kad sam se ispeo na palubu još su radili, i moja straža preuze pumpe. Pri svetlosti fenjera koji smo izneli na palubu da ispitamo klatno, opazio sam kako su im lica umor­na i ozbiljna. Pumpali smo puna četiri sata. Pumpali smo celu noć, ceo dan, celu nedelju — straža za stražom. Lađa se rastočila i propuštala vodu — ne toliko da nas odmah udavi, ali dosta da nas ubije radom na pumpama. I dok smo pumpali, lađa kao da se kidala komad po komad: prvo ode ograda, zatim se iščupaše granici, polomiše se ven­tilatori, slomiše se vrata od kabine. Na celoj lađi nigde suvog mestanca. Kidala joj se takoreći utroba. Veliki čamac na granicama kao da se mađijom postepeno pretvarao u palidrvca. Ja sam ga lično bio učvrstio i ponosio sam se što je moj rad toliko prkosio zlobi mora. A sve vreme pumpali smo. I vreme nikako da se promeni. More belo kao platno od pene, ili kazan ključalog mleka; nigde prodora u oblacima, ni koliko čovečja ruka — bar za nekoliko sekundi.  

»Za nas nije bilo neba, nije bilo zvezda, sunca, vasione — samo natmureni oblaci i pobesnelo đ

more. Pumpali smo na svakoj straži samo živote da spasemo; činilo se da to traje mesecima, godina-

ma, celu večnost, kao da smo odavno umrli i otišli u pakao osuđeni da tamo budemo lađari. Zaboravili smo koji je dan, ime meseca, godinu, i da smo ikada bili na kopnu. Jedra su bfla raskidana, lađa ležala bokom nagore, pokrivena nebom, okean se prelivao preko nje, i nas se ništa više nije ticalo. Samo smo drmusali ona ručice, i oči nam bile kao u ludaka. Čim bih ispuzio na palubu učvrstio bih se konopcima i obišao ljude, pumpe, velejarbol, i pumpali bismo, pumpali neprestano, s vodom do pojasa, do guše, preko glava. Sve nam je bilo jedno. Zaboravili smo šta znači biti suv. 

»A sve vreme bila je negde u meni pomisao:ovo ti je, brate moj, pravi doživljaj — od onih o  kojima se čita; a prvo mi je putovanje u činu drugog kapetana — i jedva mi dvadeset godina — i evo kako sam durašan, baš kao svi, i držim svoje ljude u disciplini. Bio sam zadovoljan. Ne bih vam ja tada dao to svoje iskustvo ni za što na svetu. Imao sam trenutaka oduševljenja. Kad god bi se naša stara krntija posuvratila i digla rep visoko u vazduh, izgledalo mi je da diže: kao molbu, kao prkos, kao uzvik pod oblake koji ne znaju za milost, reči napisane joj na repu: ,Judeja, — London. Pobeda ili smrt'

»O mladosti! Tvoja snaga, tvoja vera, uobra­zilja tvoja! Za mene ta lađa nije bila olupina koja nosi po svetu tovar uglja — meni je ona označavala napor, kušanje, borbu života. Sećam se nje sa zadovoljstvom, s ljubavlju, sa željom — kao što biste se sećali nekog pokojnika koga ste voleli. Nikada je neću zaboraviti.. Dodajte mi vino.

»Jedne noći, kada sam bio zavezan za katarku, kao što sam vam objasnio, a svi smo pumpali, za-glušeni vetrom, nemajući u sebi duha ni koliko da zaželimo smrt, razbi se jedan ogroman talas o palubu i sve nas prebrisa. Čim mi se povrati dah, viknuh kao po dužnosti, ,Držite se, momci!' i iz­nenada osetih kako me neki tvrdi predmet koji je plovio po palubi udari po cevanici. Maših se ru­kom ta nj, ali ne mogadoh da ga dohvatim. Bila je takva pomrčina da nismo mogli da raspoznamo jedan drugom lica na pedalj daljine. Razumete?

»Posle tog udara lađa ostade neko vreme mirna, i predmet, kakav bio, udari me ponovo po nozi. Ovaj put ga uhvatim — bila je to šerpenja. Isprva, oglupaveo od umora, nisam razumeo šta to držim u ruci. Onda mi iznenada senu kroz; glavu, i uzvikuh: ,Ode kućica s palube, momci. Ostavite sve i hajdemo da vidimo šta je s kuvarom.'

»Na kljunu lađe nalazila se kućica u kojoj su bili smešteni kujna, kuvarova kabina i odaja za momčad. Pošto smo danima već iščekivali da voda odnese kućicu, to smo naredili momčadi da spava u donjoj kabini — kao u jedinom sigurnom mestu u lađi. Komornik, Avram, međutim držao se tvr­doglavo kao mazga svoje kabine — možda prosto iz straha, kao životinja koja neće da napusti štalu koja se ruši za vreme zemljotresa. Odosmo da ga potražimo. Značilo je to staviti glavu u torbu, jer, čim bismo se odvojili od konopaca, bili smo iz­loženi kao na splavu. Ali mi ipak odosmo. Kućica je bila razrivena kao da je u njoj eksplodirala granata. More je odnelo skoro sve — peć, odaju momčadi, njihove stvari, sve je bilo otišlo; ali dve grede, koje su držale onaj deo nepromočive ograde za koju je bio utvrđen Avramov krevet, ostale su kao čudom. Pipajući među olupinama naiđemo na njih, i eto ti ga on, tu, sedi na postelji okružen penotri i razlupanim stvarima, i brblja nešto, raspoložen, samom sebi. Poludeo je; potpu­no i zanavek poludeo usled iznenadnog potresa koji je došao još povrh ove iznurenosti. Zgrabismo ga, izvukosmo, i bacismo glavačke u donju kabinu. Razumete: nije bilo vremena da ga nosimo dole pažljivo i da sačekamo da vidimo kako će mu biti. Oni na dnu stepenica već će ga prihvatiti. Žurili smo da se vratimo pumpama. One nisu mogle čekati. Strašno je to kad lađa propušta vodu.

»Pomislio bi čovek da je jedini smer te nečovečne oluje bio: da našeg sirotog mulata pretvori u ludaka. Popustila je još pre jutra, i sutradan nebo se razvedri, i kako se more smirivalo tako pukotina zatvarala. Kad je trebalo da namestimo nova jedra, momčad zatraži da se vratimo — zaista, šta se drugo moglo činiti? Čamci otišli, paluba raščišćena, kabine iskvarene, ljudi ni ko­šulja sem onih na sebi, namirnice pokvarene, lađa istrošena. Okrenusmo je natrag, doma, i — hoćete li mi verovati? Vetar se okrete, i on, pravo u lice. Duvao je svež i bez prestanka. Imali smo da se borimo za svaki pedalj puta, ali lađa nije propu­štala mnogo vode jer je more bilo dosta mirno. Pumpati dva sata na svaka četiri, nije šala — ali mi je održasmo tako, natrag do Falmuta.

»Oni koji žive od tuđe nesreće na moru, bez sumnje su se obradovali kad su nas ugledali. Čitav Čopor gladnih majstora oštrio je dleta kada je opazio našu olupinu. I, bogami, imali su šta i da oprave pre no što smo bili gotovi. Brodovlasnik morao je već biti u novčanoj nezgodi. Odugovla­čilo se. Onda odlučiše da izvade deo tovara i da premažu bokove lađe katranom. Najzad svršiše i to, opravke su bile gotove, tovar vraćen u lađu; podigosmo novu momčad, i kretosmo — za Bankok. Nedelju dana docnije vratili smo se ponovo. Momčad je odbila da ide za Bankok — put od sto i pedeset dana — u jednoj prokletiji na kojoj je valjalo pumpati osam časova na svaka dvadeset i četiri; i pomorske novine opet zabeležiše u sitne vesti: ,Judeja. Barka Tajn [2] za Bankok; ugalj; vratila se u Falmut zato što propušta vodu i mom­čad odbija da vrši dužnost.'

»Opet oklevanja — i opet krpljenja. Brodo­vlasnik dođe na jedan dan u Falmut i izjavi da je lađa zdrava kao dren. Siromah kapetan Bird iz­gledao je kao neki duh — toliko ga je to jelo i unižavalo. Zapamtite, njemu je bilo šezdeset godi­na i ovo mu je bi je prva lađa na kojoj je bio zapovednik. Mahon izjavi da su sve to ludorije, i da će na rđavo izaći. Ja sam više no ikada bio za­ljubljen u lađu, i vuklo me užasno da idem za Bankok. Bankok! Slavno ime, omađijano ime. Šta je Mesopotamija prema njemu! Zapamtite, meni je bilo tek dvadeset godina, i tek što sam postao. drugi kapetan, a Istok još nisam bio video.

»Kretosmo se, i na izlasku usidrismo se sa sve­žom momčadi — trećom posadom. Propuštala je lađa vodu gore no ikad. Kao da su oni prokleti majstori tek sada probušili pravu rupu na njoj. Ovaj put nismo ni izašli na pučinu. Momčad pro­sto odbi da digne lenger.

»Odvukoše nas natrag u unutarnji zaliv, i tu postadosmo neka vrsta znamenite ustanove u gradu. Svet nas je pokazivao posetiocima: ,To je ta lađa što treba da ide za Bankok — tu je već šest meseci — tri puta se vratila'. Za vreme pra­znika dečaci koji su se tu vrzmali u čamcima vi­kali bi, ,Hej, Judeja!' i ako bi se neka glava poja­vila preko ograde, ,Kuda? — za Bankok?' i smejali se. Bilo nas je svega trojica na brodu. Siromah stari zapovednik sedeo je neraspoložen u kabini. Mahon preuze kujnu, i neočekivano pokaza da ima francuski genij u pravljenju svakojakih malih i ukusnih jela. Ja sam se mlitavo brinuo o jedrima i konopcima. Postadosmo građani Falmuta. Svi su nas trgovci znali. Berberin ili prodavač duvana zapitao bi nas prijateljski, ,A šta mislite, hoćete li ikada krenuti za Bankok?' A za to vreme u Lon­donu svađali se brodovlasnik, osiguravajuće dru­štvo i trgovac ugljem između sebe, a naša je plata tekla... Naspite mi malo vina.

»Bilo je strašno. Moralno je to bilo gore no pumpati da se spase život. Izgledalo je kao da nas je svet zaboravio, da ne pripadamo nikome, da nikad nikud nećemo dospeti; činilo se da smo omađijani i da ćemo na vjeki vjekov imati da živimo u tom pristaništu na potsmeh i razveseljenje badavađžija sa obale i nepoštenih čamdžija. Ja dobih tromesečnu platu i petodnevni dopust, i odjurih do Londona. Trebao mi je dan do Lon­dona i skoro ceo dan natrag — ali, tromesečnu platu sam ipak potrošio. Šta sam s njom uradio, ne znam. Čini mi se da sam otišao u neki muzik- hol, ručao i večerao u nekom otmenom lokalu u Ridžent-stritu, i vratio se na vreme svega sa jed­nim celokupnim izdanjem Bajronovih dela i novim železničkim ćebetom — to je bilo sve što sam imao da pokažem za tromesečnu platu. Čamdžija koji me odvesla do lađe primeti: ,Gle, vi! A ja mislio da ste ostavili ovu krntiju zanavek. Neće ona vama nikad stići do Bankoka' ,A ko vas je to tako podrobno obavestio', primetih ja prezrivo — pa ipak njegovo proročanstvo mi se nije ni­malo sviđalo.

»Iznenada, pojavi se neki čovek, neki agent sa svima punomoćima. Bio je sav bubuljičav od pića, imao je neukrotljivu energiju, i bio veseljak. Oživesmo ponovo. Neki Šlep pristade kraj nas, preuze naš tovar, i mi odosmo u dok da nas izvuku na suvo i da skinu metal s lađe. Nije čudo što je propuštala vodu. Sirotica, toliko ju je onaj vetar bio izmučio da je kao od muka izgubila svu svoju kučinu. Premazaše je ponovo smolom, obnoviše bakarne delove, i načiniše čvrstom kao boca. Vratišmo se šlepu i ponovo pretovarismo celu robu.

»Onda, jedne lepe noći, pune mesečine, svi pacovi napustiše brod.

»Patili smo užasno od njih. Izgrizli su nam bili jedra, pojeli više hrane no cela posada, pri­jateljski, delili s nama naše postelje i našu opa­snost, i sada, pošto je lađa bila opravljena da može da plovi, rešili se da je napuste. Pozvah Mahona da podeli sa mnom radost toga prizora. Pacov za pacovom pojavio bi se na ogradi, pogledao za sobom preko ramena, i odjek niegovog skoka čuo bi se u praznom šlepu. Pokušali smo da ih brojimo, ali uskoro se zabrojasmo. Mahon primeti ,Eto vam, nemojte da mi pričate o pameti kod pacova. Trebali su da napuste lađu ranije, kad zamalo što se nismo utopili. Eto vam dokaza kako je glupa predrasuda o njima. Napuštaju dobru lađu radi starog šlepa, u kome nema ništa da se jede, budale!... Ne verujem ja da oni znaju bolje no ja ili vi šta je sigurno i dobro za njih.«

»Posle kratkog razgovora složismo se da je mudrost pacova preuveličana i da oni ustvari, nisu ništa pametniji no ljudi.

»U to se vreme naša lađa već pročula od ka­nala La Manša pa sve do zapadne obale, i bilo je nemoguće dobiti posadu s juga. Poslali su nam zato celokupnu posadu čak iz Liverpula, i mi opet krenusmo — za Bankok.

»Vetar je bio pogodan, i voda mirna sve do u tropske predele, i stara Judeja plovila je polako po suncu. Kada bi doterala do brzine od osam čvorova, sva bi pucala, i mi bismo pričvrstili kape za glave; ali mahom ona nije išla više no tri milje na sat. A šta ste i mogli očekivati? Bila je umorna — starica. Njena mladost bila je tamo gde je sada moja — gde je i vaša — vas što slušate ovu priču; a koji bi vam prijatelj prebacio vaše godine i vaš zamor? Nismo se ljutili na nju. Nama gore na kapetanskom mostu, činilo se kao da smo se rodili u njoj, odrasli u njoj, živeli u njoj celoga veka, da nikada nismo znali za drugu lađu. Ne bi mi palo na pamet da se ljutim na nju, kao što se ne bih mogao ljutiti na staru seosku crkvu što nije ka­tedrala.

»A u mom slučaju i moja mladost me je činila strpljivim. Preda mnom bio je još ceo Istok, ceo život, i saznanje da sam na toj lađi bio stavljen na kušanje i da se nisam rđavo pokazao. Mislio sam na ljude u staro doba, vekovima ranijeg što su u lađama koje nisu bile nimalo bolje, plovili istim putem ka zemlji palma, začina, žutoga peska, i mrkih naroda nad kojima su vladali gospodari svirepiji od Nerona rimskog i sjajniji od Solomuna jevrejskog. Stara se lađa gegala, teška godinama, dok sam ja živeo životom mladosti u neznanju i nadi. Plovila je ona lagano i mučno dan za danom bezbrojno dana; a sveza pozlata kada bi sevnula pri zalasku sunca, kao da je moru što se zamra­čuje dovikivala reči ispisane na njenoj krmi ,Judeja, London. Pobeđa ili smrt.'

»Uplovismo zatim u Indijski okean i okrenusmo severu ka Javanskom rtu. Vetrovi su bili blagi. Nedelje prolazile. Puzila e ona, u pobedu ili u smrt, a ljudi u Engleskoj već su pitali da li da nas zabeleže kao zakasnele ili izgubljene.

»Jedno subotno veče kada nisam bio na dužno­sti, zamoliše me ljudi da im dam jednu ili dve kofe vode — da operu rublje. Kako nisam hteo da tako dockan zavrćem pumpu za svežu vodu, odem, zviždući, s ključem u ruci da otključam rezer­voar i da im dam vode iz jednog rezervnog kazana.

»Miris odozdo bio je koliko neočekivan toliko užasan. Mislio bi čovek da je u onoj rupi danima gorelo stotinama petrolejskih lampi i pušilo se. Jedva sam čekao da izađem. Lađar koji me pratio kašljao je i reče, ,Čudan neki miris, gospon kape­tane.' Ja mu nemarno odgovorih, ,Kažu da je dobro za zdravlje,' i vratih se nazad.

»Prvo što učinih bilo je da stavim, glavu u četvorougaoni ventilator na sredini lađe. Tek što sam digao poklopac, kada kroz otvor poče izbi­jati neki vidljivi dah, nešto kao tanka magla, sumaglica neka. Vazduh koji se peo bio je vruć, i mirisao teško, pun čađi, na petrolej. Prinesoh nos za trenutak, pa spustih poklopac. Kakve ko­risti od toga što bih se ugušio. Ugalj se bio upalio.

»Sutradan poče lađa da se puši ozbiljno. Uosta­lom tome se i bilo nadati, jer, mada je ugalj bio dobar i siguran, onolika pretovarivanja bila su ga izdrobila da je ličio više na kovački ugalj no na što drugo. Zatim, nekoliko puta se bio i okvasio. Kiša je padala sve vreme dok smo ga pretovarivali iz šlepa, a sad u toku dugog putovanja ugalj se zagrejao i prirodno zapalio sam od sebe.

»Kapetan nas pozva u kabinu. Na sto je prostro mapu i izgledno je brižan. Reče nam ,Zapadna australijska obala je blizu, no ja sam rešen da plovimo provo cilju. Zatim, ovo je mesec uragana; ali mi ćemo ipak okrenuti lađu ka Ban­koku i boriti se s vatrom. Više se na vraćamo, pa ma svi izgoreli. Prvo ćemo se boriti protiv ove proklete vatre time što cemo pokušati ugušiti je nedostatkom vazduha.

»Pokušasmo. Zapušismo sve i opet se ona pu­šila. Izbijao je dim na nevidljiva pukotine; probi­jao se kroz nepromočive ograde i pokrivače; pro­dirao ovde, onde, svuda, u tankim mlazovima, kao, nevidljiva paučina, na neobjašnjiv način. Nalazio je puta u kabinu, u prednju odaju; zagadio je zaklonjena mesta na palubi, mogao ga je čovek mirisati i na vrhu najviše katarke. Bilo je oče­vidno: ako je dim mogao izlaziti, morao je i vazduh ulaziti. To nas je obeshrabrivalo. Ova se pa­ljevina nije dala ugušiti.

»Rešismo da pokušamo vodom, i otvorismo vrata od magacina. Ogromni stubovi dima, beličasti, žućkasti, gusti, zejtinjavi zagušujući, pokuljaše nagore do samih jabuka na katarkama. Svi mornari ustuknuše natrag. Vetar zatim razne­se otrovne oblake i mi se vratismo da radimo u dimu koji nije bio gušći no dim iz običnog fabračnog dimnjaka.

»Namestišmo zatim veliku pumpu, dovukosmo crevo, a malo docnije ono puče. Sta ćete, bilo je staro kao i lađa — prepotopsko crevo koje se više nije dalo opraviti. Uzesmo onda da pumpamo manjom pumpom, izvlačili smo vodu kofama, i tako vremenom uspesmo da saspemo dobru količinu Indijskog okeana u glavni magacin. Voda bi zasvetlila na suncu, sručila se na sloj belog pu­zavog dima, i nestala na crnoj površini uglja. Sipali smo slanu vodu kao u bure bez dna. Bilo nam je suđeno da pumpamo na toj lađi, pumpali iz nje ili pumpali u nju; i pošto smo crpeli kao ludi vodu iz nje da se ne udavamo, sad ludi sipamo vodu u nju da ne izgorimo.

»A ona je puzila dalje, da umre ili pobedi, po divnom tihom vremenu. Nebo je bilo začudo čisto, pravo azurno čudo. More uglačano, plavo, prozir­no, svetlucalo je kao dragulj, i pružalo se na sve strane, svuda po vidiku — kao da je sva zemaljska lopta bila dragi kamen, ogroman safir, skupocen kamen uobličen u planetu. I po toj blistavoj veli­koj i mirnoj pučini Judeja je neprimetno klizila, obvijena tromim i nečistim isparenjima, sred la­ganog oblaka koji se lenjo otiskivao od lađe: zatro­vanog oblaka koji je zamrljao sjaj neba i mora.

»Za sve to vreme naravno nismo zapažali vatru. Ugalj je sagprevao negde na dnu. Jednom mi Mahon, dok smo radili jedan kraj drugog, reče sa čudnim nekim osmehom: ,E, kad bi samo sad napukla negde — kao ono što je napukla kad smo prvi put isplovili iz La Manša — vatra bi se uga­sila. Zar ne bi? Ja mu sasvim bez veze odaovorih, Sećate li se pacova?'

»Borili smo se protiv vatre i plovili oprezno kao da se ništa nije dogodilo. Komornik je kuvao i brinuo se o svima. Od dvanaest mornara osam su uvek radili dok se četvorica odmarala. Svi smo radili, ne izuzimajući ni zapovednika broda. Bilo je jednakosti, pa i ako baš nije bilo bratstva, bilo je uzajamnog dobrog raspoloženja. Ponekad bi koji od mornara sipajući kofu vode u magacin uzviknuo. ,Napred za Bankok!', a ostali bi se smejali. Ali uglavnom bili smo ćutljivi i ozbiljni — i žedni. Još kako smo bilo žedni! Morali smo štedeti vodu. Samo određenu količinu. Lađa se pušila, sunce je peklo... Naspite mi malo vina.  

»Pokušali smo sve. Čak smo pokušali da ko­pamo, dok ne naiđemo na vatru. Naravno bez uspeha. Niko nije mogao ostati dole više no trenut dva. Mahon, koji je otišao prvi, onesvestio se, a mornar koji je sišao da ga digne, takođe. Izvukosmo ih na palubu. Onda skočim ja dole da im pokažem kako se sve to može lako učiniti. U to vreme ostali su već bili stekli iskustva, te se zadovoljiše da me izvuku, čini mi se kukom pričvr­šćenom za ručicu od metle. Glavno, ja se ne ponudih da se ponovo spustim po lopatu koju sam ostavio dole.

»Stvari su išle nagore. Spustismo veliki ča­mac u vodu. Spremismo drugi da i njega spustimo. Imali smo i jedan treći od četrdeset stopa na zadnjim granicama, gde je bio potpuno siguran.

»I onda, najednom, dim oslabi. Mi udvostručismo napor da napunimo lađu vodom. Dva dana

docnije dim je sasvim nestao. Svi smo se na lađi zadovoljno smešili. To je bilo u petak. U subotu nismo radili ništa, sem naravno što smo održa­vali lađu na putu. Ljudi opraše rublje i lica prvi put posle dve nedelje, i toga smo dana imali naročti ručak. Momčad je govorila s prezrenjem o prirodnom sagorevanju, dajući na znanje da im nema ravnih u veštini gašenja vatre. Osećali smo se nekako svi kao da smo nasledili veliko imanje. Ali je na lađi i dalje ostao neki gadan miris od goretine. Kapetanu Birdu upale oči i obrazi. Do­tada nisam ni primetio koliko je bio zguren i povijen. On i Mahon išli su savesno od otvora do otvora i ventilatora mirišući. Iznenada mi se učini da je i Mahon star, te još kako star. Sto se tiče mene, bio sam zadovoljan kao da sam pomogao da dobijemo veliku pomorsku bitku. O, mladosti!

            »Noć je bila vanredna. Ujutru sretosmo jedan brod koji se vraćao za Englesku — prvi brod koji smo videli posle toliko meseci; ali mi smo se već, bližili kopnu, i Javanski rt nije bio dalje od 190 milja u pravoj liniji na sever.

»Sutradan između osam i podne imao sam stražu na palubi ja. Za doručkom kapetan primeti: ,Začudo kako se onaj smrad još zadržao u u kabini.' Oko deset, pošto se prvi kapetan popeo na most, siđem za trenutak na palubu. Stolarov sto bio je kod glavne katarke: naslonim se na njega pušeći lulu, a stolar, mlad čovek i on, priđe, da progovori reč dve. ,Ala smo Žestoko ugasili vatru, je 1' te', primeti on. U isto vreme opazih kako ta budala pokušava da nakrivi sto. ,Ne di­rajte sto, Čips,' osekoh se na njega, i u istom tre­nutku spopade me neko čudno osećanje, neka luda iluzija — učini mi se kao da sam u vazduhu. Čuh kako oko mene zašišta neki dah, kao da je stotinu džinova uzdahnulo u isto vreme — i osetih potmuli udar od koga me zaboleše rebra. Više sumnje nije bilo — bio sam u vazduhu, i moje se telo okretalo. I makoliko da je sve to kratko tra­jalo, imao sam vremena, koliko se još sećam, da pomislim na nekoliko stvari, i to ovim redom: ,To ne može biti stolar. — Šta je ovo? — Nesrećan slučaj — Podmorski Vulkan? — Ugalj, gasovi! — Gospode, ovo je eksplozija — Svi su poginuli — Padam u zadnji magacin — U njemu gori vatra.'

»Ugljeni prah koji je lebdeo u vazduhu magacina za vreme eksplozije žario je mrko-crvenim sjajem. Za tren oka, u jednom nemerljivom od­lomku sekunda od onog časa kada se sto prvi put nakrivio, ležao sam ispružen na uglju. Digoh se i četvoronoške izađoh: sve to brzinom lopte koja otskoči od tla. Paluba se pretvorila, u poprište razbivenih dasaka, koje su ležale ižukrštane kao drveće u šumi posle uragana; preda mnom se le­lujala ogromna zavesa prljavih krpa — glavno jedro razderano u trake. Pomislih: sad će pasti i katarke; i da bih pobegao, odjurih ćetvoronoške u pravcu zadnjih stepenica. Prvo lice koje sam ugledao bio je Mahon; oči mu kao tanjirići, usta otvorena, a duga bela kosa narogušila se na glavi kao srebrni krug oko svečeve glave. Taman je nameravao da siđe kada se skamenio od čuda na najgornjem stepenu, videći kako se sredina palube izdiže i pretvara u iverje pred njegovim očima. Blenuo sam u njega s nevericom, a on u mene s nekim čudnim iznenađenjem. Ja nisam imao ni pojma da nisam više imao ni kose, ni obrva, ni trepavica, da su moji mladi brkovi izgoreli, da mi je lice crno, jedan obraz odran, nos mi posečen, i brada raskrvavljena. Izgubio sam kapu, jednu od dve papuče, i košulja mi je bila pocepana na paramparčiće. Sve to ja nisam ni primećivao. Sa­mo me je čudilo što lađa još plovi, što je zadnja paluba čitava — i najviše, što nisu svi poginuli. Mir na nebu i glatka pučina bili su ne manje začuđavajući. Mora biti de sam očekivao da ću ih videti zgrčene od užasa... Naspite mi malo vina.

»Meki glas dozivao je lađu odnekud — iz vazduha, s neba — pojma nisam imao odakle. Idućeg trenutka opazih zapovednika — bio je lud. Pitao me je živo: ,Gde je sto iz kabine? i samo pitanje sasvim me je poremetilo. Mene tek što je eksplozija bacila u vazdu, razumete, sav sam još drhtao od tog iskustva, — jedva sam znao da li sam živ. Mahon poče da udara obema nogama o palubu i da viče na njega, ,Gospode Bože! zar ne vidite da je eksplozija odnela palubu?' meni se povrati glas, i svestan da sam zanemario svoju dužnost, promucah, ,Ne znam gde je što iz kabine.' Bilo je sve kao neki ludi san.

»Znate li šta je hteo posle toga? Hteo je da razapne jedra. Vrlo smireno i izgubljen u mislima, tražio je da se prednje jedro razapne pod pravim uglom. ,Ne znam da li je uopšte ko živ,' reče Mahon skoro plačno. ,Pa biće ih sigurno, odgovora on mirno, koliko da razapnu prednje jedro.'

»Izgleda da je čiča, kad ga je potres odbacio, bio u svojoj kabini, i navijao hronometre. Odmah je pomislio — kao što nam je docnije pričao — da je lađa udarila u nešto, i istrčao je u veliku kabi­nu. Tu je opazio da je stola nestalo. Pošto je pa­luba otišla u vazduh, sto je prirodno pao u sobicu za karantin. Na mestu gde smo jutros doručkovall video je samo veliku rupu u podu. Ovo mu se učinilo tako užasno tajanstveno, i načinilo je na njega toliki upečatak, da mu se ono što je čuo i video pošto je izašao na palubu, činilo prosto sit­nica u poređenju. I, zamislite, prvo što je opazio bilo je da je krma napuštena i da se lađa kretala u pogrešnom pravcu — i jedina misao mu je bila ^:da ponovo okrene kljun naše jadne, opustele, raz-

derane, zadimljene lađe u pravcu određene luke. Za Bankok! To je on tražio. Kažem vam, taj tihi, pogrbljeni, krivonogi, skoro unakaženi čičica bio je veliki u jedinstvu svoje zamisli i u smirenom neznanju naše uzbuđenosti. Dao nam je zapovednički znak rukom da idemo napred, i otišao da o preuzme krmu.

            »Da; to nam je bio prvi posao — da namestimo jedra na našoj olupini! Niko nije poginuo, niti onesposobljen, ali su svi bili manje-više povređeni Trebalo je da ih vidite! Neki su bili u krpa­ma, crnih lica, kao ugljari ili dimničari; glave, tvrde i četvrtaste, izgledale su ošišane do temena — ustvari kosa je bila izgorela. Drugi, koji su spavali dole, probuđeni, u trenutku kada su ispali iz pokvarenih kreveta, neprestano su podrhtavali i stenjali dok smo radili. Ali su svi radili. Ta op­sada od propalih liverpulskih lađara pokazala se odlična. Moje je iskustvo da su takvi ljudi uvek dobri mornari. More je ono što im daje snagu — kada svojom beskrajnošću i usamljenošću opkoli mračne, inače teško pokretne duše. E! Da! Saplitali smo se, puzili, padali, ranjavali cevanice o razbivene daske, vukli užad. Katarke su stajale uspravno, ali nismo znali koliko su nagorele odo­zdo. More je bilo skoro sasvim mirno, a talasi su dolazili iz dubine sa zapada, i lađa se klatila s boka na bok. Mogle su se katarke prelomiti sva­kog časa. Gledali smo ih s neizvesnošću. Nije se moglo predvideti na koju će stranu pasti.

            »Zatim pređosmo na zadnju stranu i pogleda­smo oko sebe. Po palubi je ležala ogromna hrpa iskrhanlh dasaka, iverja, razlupane drvenarije. Katarke su se dizale iz tog haosa kao velika drveta iz isprepletenog žbunja. Pukotine između tih hrpa olupina bile su pune nečega beličastog, što se kretalo teško i lenjivo — nečega što je ličilo na masnu maglu. Dim nevidljive vatre peo se ponovo, vukao se, kao otrovna gusta magla u ugušenom šumarku od mrtvog drveća. Lenji kolutovi već su počeli da se izdižu nad gomilom iverja. Ovde onda neka daska, zaglavljena tako da stoji uspravno, ličila je na direk. Polovina ograde katarke, bačena u vazduh, probila je prednje jedro, i nebo je sjalo vanrednim plavetnilom kroz prljavo i umrljano platno. Jedan kraj nekolikih slepljenih dasaka pao je bio preko ograde i štrčao nad morem, kao most koji ne vodi nikuda, ili most koji vodi preko duboke pučine, vodi u smrt — kao da nas pozva da odmah pođemo njime i da jednom raskrstimo s našim besmislenim nevoljama. I još je vazduh, ili nebo — neki nevidljivi duh, dozivao lađu odnekud.

            »Neko je bio toliko pametan da pogleda preko ograde, i opazi krmara, koji je ne premišljajući skočio u more i sada želeo da se vrati. Vikao i plivao snažno kao riba, ne ispuštajući lađu; Bacismo mu uže, i trenut docnije stajao je među nama; voda je curila niz njega i bio je vrlo postiđen. Zapovednik je predao krmu, i stojeći sam za sebe, lakta naslonjena na ogradu, i s bradom na ruci, gledao zamišljeno u more. Pitali smo se, šta će biti sad? A ja sam mislio, ,E ovo je bilo slavno'. Nešto veliko i neobično. Šta li će se sad desiti?

O mladosti!

»Iznenada Mahon opazi parobrod daleko iza nas. Kapetan Bird reče: ,Ko zna, možda ćemo ipak imati sreće.' Digosmo dve zastavice, koje su na međunarodnom pomorskom jeziku kazivale, ,Va­tra. Potrebna hitna pomoć.' Parobrod je brzo ra­stao, i uskoro nam odgovori dvema zastavicama na prednjoj katarci, .Dolazim u pomoć.'

»Pola sata docnije parobrod je bio preko puta nas, s one strane odakle je duvao vetar, tako da smo se mogli dovikivati i, pošto su mu mašine stale, pomalo se klatio. Mi izgubismo glavu, i po­česmo da vičemo svi zajedno u uzbuđenju. Čovek s belim šlemom na kapetanskom mostu doviknu nam ,Dobro, dobro!' klimnu glavom, nasmeši se, i poče da nas umiruje rukama kao da smo gomila uplašene dece. Jedan čamac se spusti u vodu poče da nam prilazi sa svojim dugim veslima. Če­tiri urođenika veslala su ravnomenrim pokretima. To mi je bilo prvi put što sam ugledao malajske mornare. Docnije sam ih video stotinama puta, ali ono što mi je onda palo u oči biia je njihova raimodušnost: pristaše uz lađu, i  čak ni veslač pri kljunu koji je ustao i zakačio naš lanacm ćakljom, nije nas udostojio dizanjem glave i pogleda. Pomislio sam da su ljudi koje je eksplozija bacila u vazduh zaslužili veću pažnju.

»Jedan mali čovek, suv kao iver i okretan kao majmun, pope se. To je bio prvi kapetan paro­broda. On nas pogleda, i uzviknu: ,Ajoj, braćo moja, — bolje da se odmah čistite.'

»Mi smo ćutali. On je neko vreme govorio sa zapovednikom nasamo — izgledalo je kao da se prepiru. Zatim odoše zajedno na parobrod.

»Kad se naš zapovednik vrati, doznadosmo da se parobrod zove Somervil, zapovednik kapetan Naš, iz zapadne Australije za Singapur preko Ba­tavije s poštom, i da se sporazumeo s njim da nas po mogućstvu odvuče do Anjera ili Batavije, gde bismo mogli ugasiti vatru probušivši neko­liko rupa na lađi, te da onda produžimo put — za Bankok! Ciča kao da je bio uzbuđen. 'Još ćemo mi stići u Bankok,' reče on Mahonu odrešito. Zatim pripreti pesnicom nebu. Niko drugi ne reče ni reći.

»U podne parobrod poče da nas vuče za sobom. On napred, tanak i visok, a za njim ono što je

ostalo od Judeje, na kraju konopca od sto četrdeset metara, brzo kao oblak dima kroz koji se probijali vrhovi od jarbola. Mi smo kašljali na katarkama i pazili na jedra. Možete li da pretstavite sebi sve nas, kako sedimo tamo i kako se trudimo da vešto rukujemo jedrima jedne lađe koja je osuđena da ne stigne nikud? Svi smo bez razlike bili uvereni da će se svakog trenutka, katarke prelomiti. Sa mosta, lađu zbog dima nismo mogli

videti, ali ljudi su radili pažljivo zatežući i opujštajući konopce. ,Opusti konopac — tamo gore!'

vikao je Mahon odozdo.

»Razumete li? Sumnjam da je ijedan od mor­nara očekivao da će sići s katarke kao što se obično silazi. Kad su se ipak skinuli zdravi i čita­vi, čuh kako jedan primeti: ,Boga mi, ja sam mislio da ćemo svi zajedno bućnuti u vodu — i mi i katarke — ozbiljno vam kažem.' ,To sam i ja mi­slio,' dobaci jedan drugi koji je sav izubijan i savijen u krpe ličio na strašilo. I imajte na umu, to nisu bili ljudi naviknuti na čvrstu disciplinu. Čoveku koji bi ih letimično pogledao učinili bi se gomila propalica koji psuju i u kojih nema jedne dobre osobine. Zašto su se oni tako mirno poko­ravali kad sam im ja, svestan da su naredbu već dobro izvršili, ipak još dva puta zapovedio da spuste konopac od jedra i pokušaju ne bi li ga bolje razapeli? Zašto? Ti ljudi nisu imali profe­sionalne reputacije — nisu imali primera, niti ih je ko pohvalio. Nije to bio osećaj dužnosti; umeli su svi oni da se izvuku, podvale, izmaknu — kada su hteli — i mahom su i hteli. Je li to bilo zbog one dve i po funte mesečno radi kojih su se primili službe? Tu platu smatrali su oni bednom. Ne; bilo je u njima nečeg urođenog, nedokučivog, večnog. Ne kažem da posada francuskih ili nemačkih mornara, ne bi bila u stanju da učini isto, ali sumnjam da bi to bilo na isti način. Bilo je u njima nešto savršeno, nešto čvrsto kao načelo, snažno kao instinkt — nešto tajno što se pojavilo na površini — skriveni dar dobra i zla u kojemu se sastoji rasna razlika i koji uobličuje sudbinu naroda.

»Te noći oko deset časova videli smo prvi put vatru protiv koje smo se sve vreme borili. Brzina kojom smo sad plovili raspirila je prituljeni pla­men. Prvo se pojavio u kljunu jedan modar pla­men, svetlucajući se ispod skrhane palube. Počeo je da igra, da puzi i da se kreće kao svitac. Ja prvi opazih svetlost i javih Mahonu. ,Onda, znači, to je kraj,' reče on. ,Bolje da obavestimo parobrod, inače može da bukne sa svih strana pre no što budemo imali vremena da se sklonimo.' Po­česmo da vičemo; zvonili smo u zvono da privučemo pažnju parobroda. Najzad moradosmo ja i Mahon da se uspenjemo i sekirom presečemo ko­nopac. Za odvezivanje nije bilo vremena. Ispod naših nogu mogli smo videti kako crveni jezici dohvataju iverje, i mi se vratismo na zadnji kraj lađe.

»Oni na parobrodu naravno uskoro pronađoše da je konopca nestalo. Parobrod uze da svira, mogli smo videti kako svetiljke njegove kruže unaokolo, i malo docnije on nam priđe i zastade. Mi smo se svi skupili na repu lađe i poamatrali ga. Svaki čovek je poneo svoj zavežljaj ili kufer. Iznenada buknu spreda jedan kupast plamen s vijugavim vrhom i baci krug svetlosti na crno more u čijoj su sredi stajale obe lađe jedna pored druge lagano se njišući. Kapetan Bird sedeo je pre toga satima bez reči na rešetci, ali se lagano diže i stade ispred nas. Kapetan Naš je je vikao: ,Hajdete! Samo pazite. Ja imam poštu na brodu. Odvešću vas na vašim čamcima do Singapura.'

»Hvala! Ne možemo!' odgovori naš zapovednik. ,Mi moramo ostati na ovoj lađi do kraja.'

»Ja duže ne mogu da čekam,' vikao je kape­tan Naš. .Pošta— razumete.'

»Znam, znam! Ne brinite vi ništa.'

»Dobro dakle. Javiću za vas Singapuru...' Zbo­gom!'

»Kapetan Neš mahnu rukom. Naši ljudi laga­no spustiše zavežljaje. Parobrod krenu, i izašavši iz svetlosnog kruga odmah ga nestade ispred na­ših očiju, zaslepljenih vatrom koja je snažno gorela. Tada sam znao da ću Istok ugledati prvi put kao zapovednik čamca. To mi se činilo divno, a vernost prema staroj lađi vanredna. Ostaćemo na njoj do kraja. O čari mladosti! O vatre, njene, zaslepljujuće više no plamen goreće lađe, vatre koja baca mađijaku svetlost na široki svet, vatre koja se smelo propinje do neba, da bi je uskoro ugasilo vreme, svirepije, nemilosrdnije, gorče ne­go more — vatre opkoljene neprodirnom noći kao što je opkoljen plamen goreće lade na pučini.

* *

            »Stari nas blago ali nesalomljivo, kao što mu je to već bilo u prirodi, opomenu da nam je du­žnost prema osiguravajućem društvu da spasemo što više možemo. Te tako odosmo da radimo na repu lađe dok je kljun goreo i davao nam puno svetlosti. Izvukosmo puno kojekakvih starudija. Šta ti sve nismo spasli? Jedan stari barometar pritvrđen nebrojenim šrafovima zamalo što me nije stao života: dim me iznenada obavi svega, i utekoh taman na vreme. Bilo je tu koječega, tru­ba platna za jedra, užarije; rep lađin ličio je na neki pomorski sajam, i čamci su bili uza samu ogradu. Izgledalo je kao da je starčeva želja da ponese sobom što više sa lađe na kojoj je prvi put postao zapovednik. Bio je miran, vrlo miran, ali je očevidno izgubio svaki smisao za ono što radi. Hoćete li verovati? Hteo je da ponese sobom u čamac komad nekog starog užeta i lenger za usidravanje. Mi mu poslušno odgpvorismo: ,Dobr6,  dobro,  kapetane,' i zatim ih polako bacišmo preko ograde. Isto smo, tako bacili i teški sanduk sa lekarijama, dva džaka puna zelene kave, kutije s bojama — zamislite boju! — i puno još koječega. Zatim mi on naredi da se još sa dvojicom mor­nara spustim u čamac i da sredim stvari za onda kada ćemo morati napustiti lađu.

            »Mi uredismo sve, i namestišmo jarbol u veli­kom čamcu za zapovedniika koji je imao da ga preuzme, i nije mi bilo žao kada sam najzad za trenutak seo. Lice mi je bridilo, ruke i noge me bolele kao prebivene, osećao sam svako rebro i zakleo bih se da sam iskrivio kičmu. Čamci, pri­vezani za rep, ležali su u dubokoj senci, i svuda unaokolo mogao sam videti krug mora obasjan vatrom. Napred se dizao ogroman plamen prav i jasan. Povijao se snažno sa šumom kad lepršanje krila i prolamanje daljne grmljavine. Ponekad bi se začulo praskanje, pucanje, iskre iz plamene kupe uzletale bi uvis, kao što se čovek rađa na nevolju, na brodolome i požare na pučini.

            »Što me je najviše jedilo to je što je lađa bila okrenuta bokom prema talasima i što je zato ono malo vetra što je duvalo teralo čamce pod brod, te umesto da ostanu iza repa od lađe gde su bili sigurni, oni su podilazili pod bok. Sudarali su se opasno i dolazili blizu plamena, dok se lađa kla­tila iznad njih, i sem toga, naravno, postojala je stalna opasnost da se jarboli prelome svakog časa i padnu popreko po lađi. Ja i moja dva lađara odbijali smo čamce koliko god smo mogli veslima i čakijama; ali činiti to neprestano izmori čoveka, naročito jer nije bilo razloga da lađu ne napusti­mo odmah. Mi one na palubi nismo mogli videti, niti smo mogli zamisliti zašto oklevaju s odla­skom. Moja dva mornara mrmljali su psovke, a ja ne samo što sam imao pune ruke posla no sam još i njih morao da teram, jer su pokazivali stal­nu sklonost da legnu i ostave čamce da se brinu sami o sebi.

            »Najzad, viknuh: ,Hej tamo na palubi,' i neko pogleda preko ograde. ,Mi smo ovde gotovi,' rekoh. Glave nestade, pa se pojavi opet malo docnije. ,Zapovednik kaže, dobro, i da odbijate čamce od lađe.'

            »Prođe pola sata. Iznenada nastade neka uža­sna lomljava, krhanje, zveket lanaca, cvrčanje vode, i milion varnica polete sred drntavog stuba od dima nagnutog na lađu. Greda od lengera bila je pregorela, i oba zažarena sidra behu potonula na dno povlačeći za sobom četiri stotine metara usijanog lanca. Lađa ie drhtala, plamen se povijao kao da će da se ugasi, i prednja katarka se prelomi, pade u vodu kao vatrena strela,zagnjuri se, i iskočivši idućeg trenutka za veslo daleko od čamca, stade plivati tiho, vrlo crna u osvetljenom moru. Ja ponovo pozvah one na palubi. Malo docnije izvesti me jedan mornar neo­čekivano veselim ali i prigušenim glasom, kao da je pokušavao da mi govori sa zatvorenim ustima:,.Sad ćemo kapetane,' i nestade ga. Zadugo nisam čuo ništa, do puckanje i prasak vatre. Sem toga bilo je i šištavih zvukova. Čamci su skaku­tati, cimali užad, kao šaleći se sudarali i, radili mi što hteli, opet se pripijali uz bok lađe. Nisam više mogao da izdržim, te se uspeh uz uže na palubu.

             »Gore, svetlo kao da je dan. Za mene koji sam dolazio iz mraka, sa vatrom koja mi udari u lice, bio je to užasan prizor, i vrućina je isprva izgle­dala sasvim nepodnošljiva. Kapetan Bird spavao je zgrčenih nogu i s jednom rukom pod glavom na jednom jastuku od sedišta, a svetlost je  igrala po njemu. A znate šta su radili ostali? Sedeli na palubi, oko jednog otvorenog sanduka, jeli hleb. i sir i pili pivo iz boca.

            »Prema zaleđini od plamenova koji su se iz­vijali kao jezici nad njihovim glavama, izgledali su kao salamandri u svom elementu ili kao go­mila gusara rešenih na sve. Vatra je igrala po rožnjačama očiju, svetlucala po delićima bele kože koji su izvirivali kroz pocepane košulje. Svaki čovek je imao na sebi belege kao od boja — zavezanu glavu, zavezanu ruku, komadić prljave krpe oko kolena — i svako je između nogu držao bocu piva i komad sira u ruci. Mahon ustade. Sa svojom lepom i čupavom glavom, kukastim nosem, dugom belom bradom, i otvorenom bocom u ruci, ličio je na jednog, od onih neustrašivih gusara iz priča, koji se vesele sred boja i nesreće. ,PosIednji obed na lađi', objasni on svečano. ,Ceo dan nismo ništa jeli, i zašto bi ostavili sve ovo.' On mahnu bocom i ukaza na zapovednika koji je spavao. ,Kaže da ne može ništa da jede, te sam ga naterao da legne;' produži Mahon; i pošto sam ga ja dalje ukočeno gledao: ,Ne znam da li znate, mladiću, ali taj čovek jedva ako je trenuo ovo ne­koliko dana — a slabo će biti sna u čamcima.' ,Ako još dugo gnjavite, čamaca uopšte neće biti; odgovorih ja ljutito. Zatim priđoh zapovedniku i prodrmusah ga za rame. Najzad on otvori oči, ali se ne pokrete. ,Vreme je da se krenemo, kapela­ne,' rekoh mu mirno.

            »On ustade s mukom, pogleda u plamen, u more koje se blistalo oko lađe i bilo crno, crno kao katran malo dalje; pogleda u zvezde koje su nejasno sjale kroz tanki veo od dima na nebo crnom, crnom kao pakao.

            »Napred najmlađi,' reče.

            »I najmlađi,mornar, obrisavši usta poleđinom od ruke, ustade, pope se preko ograde i nestade ga. Za njim krenuše drugi. Jedan, pre nego što pređe ogradu, zastade da ispije bocu, pa je hitnu u vatru. ,Na ti to!' reče.

            »Zapovednik je oklevao sumorno, i mi ga ostavismo da neko vreme bude nasamo sa svojom prvom lađom. Zatim se ja opet popeh i najzad ga skidoh. Više se oklevati nije smelo. Gvožđe na repu lađe bilo je vruće da ga je čovek jedva mogao dirnuti.

            »Presekosmo zatim uže od velikog čamca, i tri čamca, vezana zajedno, odbiše se od lađe. Napustili smo je tačno šesnaest časova posle eksplozije. Mahon je preduzeo komandu na drugom čamcu, a ja sam imao najmanji — onaj od četrna­est stopa. Mogli smo svi da stanemo u veliki ča­mac; ali zapovednik je rekao da moramo da spasemo što više možemo — za osiguravajuće društvo — i tako ja dobih prvu komandu u svom životu. Imao sam sa sobom dva čoveka, vreću dvopeka, nekoliko kutija konzervisanog, mesa, i burence vode. Dobio sam naredbu da se držim blizu velikog čamca, tako da bismo u slučaju ruž­nog vremena mogli preći u njega.

            »A znate šta sam ja mislio? Da se odvojim od ostalih čim pre. Nisam hteo da svoju prvu ko­mandu ma s kim delim. Nisam hteo da plovim sa gomilom, ako sam već mogao ploviti nezavisno. Potražiću kopno sam. Tući ću o stala dva čamca. Mladost! Pusta mladost! Privlačna, divna, luda mladosti!

            »Ali nismo pošli odmah. Morali smo da vidimo kraj lađe. I tako se čamci cele te noći ljuljuškali na vodi, na talasima. Mornari su dremali, budili se, uzdisali, gunđali. Ja sam posmatrao goreću lađu.

            »Gorela je živo između tame neba i, zemlje na purpurnom krugu mora protkanom krvavim svetlucanjem zrakova; na vodenom krugu koji se zlo­kobno prelivao. Jedan plamen visok i jasan, pla­men ogroman i usamljen, dizao se sa okeana, i iz njegovog vrha kuljao je dim neprestano u nebo. Gorela je lađa divlje, žalosno i upečatljivo kao posmrtna lomača upaljena u peći, opkoljena mo­rem, i osvetljena zvezdama. Veličanstvena smrt došla je kao dar nebesni, kao poklon, kao nagra­da toj staroj lađi na kraju mučnog života. Prizor u kome je predavala svoj zamoreni duh na čuva­nje zvezdama i moru bio je uzbudljiv kao prizor neke sjajne pobede. Katarke padoše pred samu zoru, i za jedan trenutak prskanje i uzbuđeno kruženje varnica izgledalo je da  ispunjuie krilatom vatrom tihu i strpljivu noć što je ležala nema na pučini. U svitanje bila je samo izgorela ljuska, koja je plovila još pod oblakom dima i nosila u sebi užarenu gomilu uglja.

            »Izvadismo tada vesla, i jedan za drugim čamci oploviše lađine ostatke kao u povorci — veliki čamac napred. Baš kad smo veslali iza njenog repa, jedna tanka vatrena strela sunu zlobno k nama, i lađa iznenada potonu, kljunom nadale, sa užasnim šištanjem i parom. Neizgoreli rep potonuo je poslednji; ali boje je nestalo, ispucala se, oljuštila se, i nestalo je i slova, nije bilo reči, oporoga gesla koje je bilo kao i duša lađina, gesla da objavi njenu veru i njeno ime rađajućem se suncu.

                        »Veslali smo na sever. Pojavio se vetrić, i oko podne čamci se poslednji put sakupiše. Ja na svom čamcu nisam imao ni katarke ni jedra, ali sam načinio katarku od jednog vesla, razapeo preko njega komad platna i upotrebio čakiju namesto preprečnog jarbola. Katarka je nema sumnje bila i suviše teška za čamac, ali sam ja osećao za­dovoljstvo što sam znao da s vetrom za leđima mogu prestići ostale čamce. Morao sam da ih sa­čekam. Zatim svi zajedno pogledasmo u zapoednikovu mapu, i pošto smo prijateljski ručali zajedno hleba i vode, dobismo poslednja uputatva. Ova su bila prosta: veslati ka severu i držati se što bliže jedan drugoga. ,Pazite na tu vašu nazovi katarku, Mario,' reče zapovednik;; a Mahon, kada ponosno prođoh kraj njegovog čamca, nabra nos i doviknu mi: ,Pazite, mladiću, da ne zaronite tu svoju lađu pod vodu.' Zloban beše starac — i neka ga duboko more, gde sada spava, ljulja nežno do kraja sveta i veka.

            »Pre no što se sunce diže, teška kiša preli oba čamca koja su bila daleko iza moga, i posle toga ih zadugo nisam više video. Sutradan sedeo sam i krmanio na svojoj ljusci — prvoj lađi pod mojom komandom — a oko mene ništa do vode i neba. Posle podne ugledah u daljini gornja jedra neke lađe, ali ne rekoh ništa i moji je ljudi ne primetiše. Bojao sam se, znate, da ta lađa ne plovi na­trag za Englesku, a meni se nije vraćalo pred dverima istoka. Krmanio sam ka ostrvu Javi — slavno ime i to — kao i Bankok. Krmanio sam mnogo dana.

            »Ne treba da vam pričam šta znači biti u otvo­renom čamcu na pučini. Sećam se čitavih dana i noći bez vetrića kada smo veslali i veslali a ne­prestano je izgledalo da smo na istom mestu, kao očaran sred kružnog morskog vidika. Sećam se vrućine, kiše koja je lila kao iz kabla tako da smo kao ludi morali crpsti vodu iz čamca (kiša koja ham je napunila burence za piće), i sećam se kako sam šesnaest časova bez odmora, usta suvih kao žeravica, držao veslo umesto krme u borbi sa ta­lasima što su se lomili o čamac. Nisam dotada znao kakav sam dobar čovek. Sećam se iznurenih lica i očajnog pogleda moja dva mornara, i sećam se svoje mladosti i osećanja koje se nikad više neće vratiti — osećanja da ću istrajati zanavek, duže nego more, zemlja, celo čovečanstvo; varlji­vog osećanja koje odvlači ljude u radosti, u opa­snost, u ljubav, u zaludne napore — u smrt; pobedničkog uverenja u svoju snagu, životne topline u šaci praha, vreline u srcu koja se iz godi­ne a godinu hladi, zamagljuje, smanjuje, umire — da, umire rano, rano — još pre života.

            »Eto tako ja vidim Istok. Video sam tajne njegove, i pogledao u samu dušu njegovu; ali sada ga vidim uvek iz tog čunića: visok obris planina plavih i daljnih u zoru; kao sumaglice u podne; iskrzani purpurni zid pri zalasku sunca. Kao još da osećam veslo u ruci, i viziju gorećeg plavog mora u očima. Vidim zaliv, širok zaliv, ravan kao staklo, uglačan kao led, koji svetluca u sumraku. Crvena svetlost gori daleko negde na mračnom kopnu, i noć je topla i meka. Zapinjemo u vesla­nju i ruke nas bole, a iznenada puhne povetarac, jedva osetan, mlak, pun čudnog mirisa pupoljaka, opojno mirisnih šuma, puhne iz tihe noći — prvi dah Istoka na mome licu. To nikad neću zabora­viti. Neopipljiv, zanosan, čaroban, kao prošaputano osećanje tajanstvene radosti.

            »To poslednje veslanje naše trajalo je jeda­naest časova. Dvojica su veslali, a onaj na koga je došao red da se odmara sedeo je kod krme. Opazili smo u tom zalivu crvenu jednu svetlost i upravili čamac ka njoj pretpostavljajući da ona označava neku malu luku. Prođosmo pored dve lađe, čudnog stranog oblika i visokog repa, koje su ukotvljene spavale, i približujući se svltlosti, koja je bila vrlo zamagljena, udarismo kljunom o kej. Bili smo mrtvi od umora. Moji ljudi baciše vesla, a ja padoh preko sedišta kao mrtav. Zave­zali čamac za gredu. Talasi su bili jedva osetni. Tamni miris obale bio se sav zbio u gustu, ogrom­nu gomilu prorašća — nemog i fantastičnog oblika. A u njihovom podnožju svetlucala je u polukrugu obala, nejasna kao iluzija. Nigde svetlosti, nigde pokreta, ni šuma. Tajanstveni Istok ležao je preda mnom, miran kao cvet, ćutljiv kao smrt, mračan kao grob.

            »Sedeo sam neizrecivo umoran, uznesen kao pobednik, bez sna i zanesen kao pred nekom dubokom, sudbonosnom zagonetkom.

            »Najednom zašumeše vesla, začu se odmeren udarac koji je odjekivao po površini vode, i koji je usled mira na kopnu narastao snažno, i ja skočih. Čamac jedan, evropski čamac prilazio je obali. Ja pozvan mrtve iz groba, i uzviknuli: Hej, Judeja! Tanak jedan glas mi odgovori.

            »To je bio kapetan. Stigao sam bio tri časa pre velikog čamca, i radovao se što čujem ponovo starčev glas, drhtav i umoran. 'Jeste vi to Mario?' .Pazite na ivicu keja,' doviknuh mu.

            »On se približi pažljivo sa motkom za merenje dubine koju je spasao — za osiguravajuće društvo. Ja opustih malo naš konopac i pristadoh uz veliki čamac. Kapetan, slomljen, sedeo je kod krme, vlažan od rose, ruke mu skrštene u krilu. Njegovi ljudi već su spavali. 'Užasno je bilo teško,' promrmlja on. ,Evo Mahona za nama i — skoro će i on.' Govorili smo tiho, u polušapatu, kao da se bojimo da ne probudimo kopno. A zaspale ljude tada ne bi probudili ni topovi, grmljavina ili zemljotres.

            »Gledajući, dok smo govorili, unaokolo, opazih na pučini neku jaku svetlost koja je putovala po noći. ,Eno neke lađe, prolazi kraj zaliva,' rekoh. Ali ona nije prolazila, nego je ulazila, i čak se sasvim približila nama kada baci sidro. ,Kad bi mogli da.pronađete da lj je ta lađa engleska,' reče stari. »Možda bi nas mogla nekud odvesti.' Izgledao je brižan i nervozan. Te tako ja stadoh gurati jednog od mornara dok se ovaj ne povrati u neku vrstu polusna, i davši mu veslo, uzeh drugo i odveslasmo ka osvetljenom brodu.

            »Na lađi se čuli glasovi, iz ložionice je odjekivala neka šuplja metalna lupa, koraci se začuše na palubi. Okrugli prozori sjali su se kao razrogačene oči. Senke su se kretale ovamo onamo, i na mostu se pojavi jedna ljudska senka. čuo je bio naša vesla.

            »A zatim, pre no što sam mogao otvoriti usta, oslovi me Istok, ali zapadnjačkim glasom. Bujica rcči ispuni zagonetnu i sudbonosnu tišinu; reči strane, ljutite, pomešane sa pojedinim engleskim rečenicama, što je sve zvučalo vrlo čudno. Glas je psovao nepoštedno. Prvo me nazva svinjom, pa zatim pređe na sve jače i skaradnije izraze — na engleskom. Čovek na mostu besneo je na dva je­zika, i to tako iskrenim besom da me čisto uveri da sam se ja na neki način ogrešio o harmoniju vasione. Ja sam ga jedva video, ali se pobojah da ne dobije neki nastup.

            »Iznenada tek on zastade. Čuo sam ga kako hrče i duva kao kornjača, te tako primetih. —

            „,Molim vas, kakav je ovo brod?'

            ,„Šta? Šta je to? Ko ste vi?'

            „,Posada jedne engleske lađe koja je izgorela na pučini. Tek što smo noćas stigli. Ja sam drugi kapetan. Zapovednik je u velikom čamcu, i hteo je da vas pita da li bi ga nekud odvezli.'

            ,„Gospode Bože! Šta kažete!... Ovo je Selestial iz Singapura na povratnom putu. Govoriću ja već s vašim kapetanom sutra u jutru i udesiti, i... nego... jeste li me čuli što sam maločas rekao?'

            ,„Mora da vas je čuo ceo zaliv.'

            »Ja sam mislio da ste vi iz pristaništa. Vidite — ova lenčuga, ovaj čuvar pristaništa opet je otišao da spava — proklet da je. Svetlost se ugasila, i ja zamalo što nisam lupio o kraj ovog keja. Ovo je već treći put što me ovako izaziva. Pitam ja vas, može li iko da otrpi takvo što? Dosta je da otera čoveka u ludnicu. Podneću izveštaj protiv njega... Tražiću od namesnikovog po­moćnika da ga najuri!... Eto, vidite — nema svetlosti. Prosto nema je. Vi ste mi svedok. A treba da bude svetlosti, znate. Crvena svetlost na —

            ,„Ali bilo je svetlosti, primetih ja umirujući ga.

            ,„Ali je sada nema! Šta vredi što pričamo? Mo­žete i sami vidati da sad ne gori? zar ne? Kad biste vi imali da plovite sa jednom lađom od vrednosti kraj ove i od boga i od ljudi zapuštene obale, i vi biste tražili svetlosti. Udariću ga nogom da odleti s jednog kraja svoga pristaništa na drugi. Videćete da li neću. Ja ću mu —'

            „.Dakle mogu da kažem kapetanu da ćete nas primiti?' prekidoh ga.

            „Hoću, hoću. Laku noć,' preseče on odjednom razgovor.

            »Posle ovoga odveslah natrag, privezah čamac za kej, i najzad zaspah. Osetio sam tišinu Istoka, čuo nešto njegovog jezika. Ali kad sam otvorio oči tišina je bila tako potpuna kao da nikad nije bila ni prekinuta. Ležao sam sav preplavljen svetlošću i nebo mi nikad ranije nije izgledalo tako daleko i tako visoko. Otvoriti oči, i ostadoh ležeći bez pokreta.

            »I tada ugledah ljude sa Istoka — posmatrali su me. Ceo kej je bio puh sveta. Video sam pocvenela, bronzana, žuta lica, crne oči, svetlucavost i boju istočnjačke gomile. I sva su me ova bića posmatrala razrogačenih očiju bez ijedne reči, bez uzdaha, bez pokreta. Gledali su u čamce, na ljude koji su spavali, i koji su im te noći došli iz mora. Nijedan od njih ni da se pokrene. Palmino lišće stajalo je ukrućeno spram neba. Duž cele obale ni grančica da se pokrene, a mrki krovovi skrivenih kuća virili su kroz zeleno lišće, kroz velike listove koji su visili svetli, i nepokretni kao iskovani od teškog metala. To je bio Istok starih moreplovaca, tako drevan, tako tajanstven, sjajan i sumoran. I živ i nepromenjen, pun opasnosti i obećanja. A to su bili njegovi ljudi. Ja se iznenada uspravih. Talas pokreta prođe kroz onu gomilu s kraja na kraj, povrh njihovih glava, ustalasa telesa, projuri kraj keja kao lelujanje po vodenoj površini — i sve se opet umiri. Kao da sve još i sada vidim — široki polukrug zaliva, svetlucavi pesak, beskrajno i raznoliko bogatstvo zelenila, more plavo kao more u snu, gomilu zadubljenih lica, prelivanje boja — i kako se sve ogleda u vodi, krivudavu obalu, kej, visoku stranu lađu koja plovi kao da se ne miče, i tri čamca sa zamorenim ljudima sa Zapada koji spavaju nesvesni zemlje, naroda i sunčane žestine. Spavali su na klupama, uklupčani na dnu, nemarno ispruženi kao mrtvi. Glava starog zapovednika koji je sedeo kraj krme pala je bila na grudi, tako da je izgledalo da se nikad neće probuditi. Malo dalje Mahonovo lice okrenuto nebu, duga bela brada mu rastresena po grudima, kao da ga je ubio kuršum dok je sedeo kraj krme; i pri vrhu čamca spavao je jedan čovek sav uklupčan, zagrlivši obema rukama kljun, i naslonivši obraz na odbranbeni zid keja. Istok je gledao sve njih bez šuma i reči.

            »Ja sam i docnije upoznavao čar Istoka; video tajanstvene obale, zemlje mrkih naroda, gde Sud­bina kao da  čeka u zasedi, goni, i stiže mnoge od pobedničke rase, koji se ponose svojom mu­drošću, svojim znanjem, svojom snagom. Ali za mene, sav Istok sadrži se u toj viziji moje mlado­sti. Sav je u tom trenutku kada sam otvorio svoje mlade oči pred njim. Došao sam mu posle borbe sa morem — bio sam mlad — i osećao sam kako me gleda. I to je sve što je ostalo od njega! Samo trenutak; trenutak snage, romantike, sjaja — mladosti.'... Svetlucanje sunca po tuđem kopnu, vreme kojeg ču se sećati, za kojim uz disati, i — zbogom! — Noć — Zbogom!...«

            On uze da pije.

            »E! Krasno staro doba — divno doba. Mladost i more. Sjaj i more! Dobro, snažno, slano, gorko more, koje je umelo da ti šapuće i da viče na tebe i da ti preseca dah. «

             I on opet uze da pije.

            »I u svem tom čudu, pitam se, je li to more — ili je mladost? Ko to zna? Ali vi ovde — vi ste svi našli nešto u životu: novac, ljubav — pa ipak, recite mi, zar nije ono bilo najbolje, ono doba kada smo bili mladi na moru; kada smo bili mladi i .nismo imali ništa na moru koje ne daje ništa, sem udaraca — i ponekad mogućnost da osetite svoja snagu — samo to — to za čin svi žalimo?«

            I svi mi klimnusmo glavom? Čovek koji je imao posla s novcem, čovek koji je imao posla s računi ma, čovek koji je imao posla sa zakonima, svi  mu mi klimnusmo glavom preko uglačanog stola koji je kao neka tamna vodena površina odražavao naša izbrazdana, izborana lica, naša lica u koja su se urezali rad, obrnane, uspesi, ljubav; naše umorne oči koje gledaju još, uvek gledaju, gledaju uznemireno tražeći nešto od života, nešto što se gubi još dok ga iščekujemo — što prolazi neviđeno, kao uzdah, kao munja koje sene — zajedno sa milošću, sa snagom, sa zanosom iluzija.

Preveo s engleskog: Aleksandar Vidaković

---

[1] Od Karojla

[2] Varoš u Engleskoj