Хорхе Луис Борхес - Маскирани бојаџија Хаким из Мерва

МАСКИРАНИ БОЈАЏИЈА ХАКИМ ИЗ МЕРВА

                                           Анхелики Окампо

            Ако се не варам, постоје свега четири поузадана извора који извештавају о Ал-Мокани, Пророку под велом (или тачније — о маскираном Пророку) из Хорасана. То су: а) одломци из Историје халифа коју је сачувао Баладхури, 6) Приручник о диву или Књига тачности и провере званичног историографа династије Абасида, Ибн Аби Таида Тајфура, в) арапски кодекс назван Уништење руже који оповргава гнусну јерес Тамне руже или Сакривене руже, канонске књиге поменутог Пророка, г) новчићи без утиснутог лика, које је ископао инжењер Андрусов приликом крчења терена за грађење Транскаспијске железнице. Новчићи су предати на чување Одељењу за нумизматику у Техерану. На сваком постоји по један двостих који сажима или исправља понеки пасус из Уништења. Оригинал Руже се изгубио, с обзиром на то да су Хорн, а затим сер Перси Сајкс оспорили аутентичност рукописа откривеног 1899. године, који је, уз доста тешкоћа, објавио Mörgenlanddisches.

            Благоглагољив Муров спев, пун чежње и уздаха овог ирског завереника, пренео је по Западу славу Пророкову.

                Скерлетни гримиз

            Године 120. по Хиџри и 736. по Распећу, родио се у Туркестану Хаким, човек кога ће његови савременици назвати „Пророк под велом". Завичај му је био древни град Мерв чији виногради и пашњаци тужно гледају ка пустињи. Подне је тамо блештаво бело, уколико га не помраче облаци прашине који гуше људе и стварају беличасту скраму на црним гроздовима.

            Хаким је одрастао у том учмалом граду. Знамо да га је један његов стриц научио бојаџијском занату-вештини неверника преваранта и ветропира, због чега су на Хакима пале прве анатеме на његовом чудном животном путу.

                Лице  ми  је од злата (пише он на једној чувеној страници Уништења) али jа сам растворио гримиз и следеће ноћи у њега сам  потопио нечешљану вуну а треће ноћи сам натопио рашчешљану вуну; острвски владари још увек се отимају о ту одећу боје крви. Тако  сам у  младићком  добу  згрешио и променио природне боје  бића.  Анђео ми је говорио  да  овнови нису тигрове  боје, док  ми  је  Шејтан говорио како Свемоћни жели да буду управо такви и како му користи моје умеће и мој гримиз. Сада  знам да  ии  Анћео  ни  Шејтан нису били  у  праву и да је свака боја одвратна.

                Године 146. по Хиџри, Хаким је нестао из свог завичаја. Нашли су разлупане котлове и бурад за потапање тканина, као и један ханџар из Шираза и једно бронзано огледало.

                Бик

                Крајем месеца шабана 158. године, људи су кроз бистар пустињски ваздух гледали на запад. Ишчекивали су месец рамадан који захтева мировање и пост. Било је ту робова, просјака, џамбаса, крадљиваца камила и касапа. Свечано су седели на земљи поред капије караван-сараја на путу за Мерв и очекивали небеско знамење. Гледали су залазак сунца; залазак је био боје песка.

                На обзору непрегледне пустиње  (чије сунце изазива грозницу, као што месечина изазива дрхтавицу) видеше како се примичу три наизглед веома високе прилике. Све три су биле људска створења, с том разликом што је човек у средини имао главу бика. Када су се приближили, видеше да тај средњи носи маску а да су друга двојица слепи.

                Неко је (као у Причама  из 1001 ноћи) хтео да сазна зашто се то догодило: Слепи  су, рече човек с маском, зато што су ми видели лице.

                Леопард

                Летописац Абасида наводи да им је пустињски придошлица (који је имао необично благ глас, или им се тако чинило пошто је одударао од сурове маске) рекао да они ишчекују знак за почетак месеца покајања, али да им он доноси бољи знамен, цео живот ће им бити покајнички а смрт срамна. Рекао им је да је он Хаким, Османов син, коме је 146. године по Сеоби упао у кућу један човек који се најпре очистио од грехова и помолио, а затим му ханџаром одрубио главу и однео је на небо. Глава му је почивала на десници тог човека (за кога се испоставило да је анђео Џебраил) када је доспела до Господа. Бог јој је одредио да прориче, научио је тако древним речима да пеку уста када се понављају и подарио јој величанствени сјај, који очи смртника не могу поднети. Због тога је носио Маску. Када једног дана сви људи на свету буду исповедали нови закон - Лице ће им се показати - они ће слободно моћи да му се клањају, као што му се већ клањају анђели. Пошто је објавио свој узвишени задатак, Хаким их је позвао на свети рат, џихад - и према томе, на мучеништво.

                Робови, божјаци, џамбаси, крадљивци камила и касапи нису му поверовали: један глас повика Врач, други Варалица.

                Неко је на пут повео леопарда — вероватно примерак оне витке и крволочне расе коју персијски ловци дресирају за лов. Међутим, извесно је да је тај леопард развалио кавез. Осим маскираног пророка и оне двојице пратилаца, сви су се разбежали. Када су се вратили, звер је била слепа. Пред њеним светлуцавим и мртвим очима људи се поклонише Хакиму и признаше му натприродну моћ.

                Пророк под велом

                Званични историограф династије Абасида без нарочитог одушевљења говори и о успону Хакима под велом у Хорасану. Потресена несрећном судбином и распећем свог најчувенијег вође, ова провинција пригрлила је с очајничким жаром учење Блиставог лица и давала му данак у крви и злату. (Хаким је већ у то време био одбацио своју грубу маску и заменио је четвороструким велом од беле свиле извезене драгуљима. Боја хоју су носили Бану Абасови била је црна. Хаким је изабрао њену сушту супротност - белу боју за свој вео, барјаке и турбане). Покрет је у прво време имао доста успеха. Истина је да су се у Књизи тачности Халифине заставе свуда победнички вијориле, али, с обзиром на то да су се те победе најчешће завршавале ражаловањем генерала и напуштањем неосвојивих тврђава, читалац је довољно упућен у право стање ствари. Крајем месеца раџаба 161. године, чувени град Нишапур отворио је Маскираном своје гвоздене капије: почетком 162, исто је учинио и Астарабад. Хакимово учешће у боју (као и у случају оног срећнијег Пророка) сводило се на усрдне молитве; са сапи црвенкасте камиле, у јеку борбе, упућивао их је својим тенором узвишеном Божанству. Око њега су фијукале стреле од којих га ниједна никада није погодила. Као да је изазивао опасност: једне ноћи, када су неки презрени губавци тумарали око дворца, наредио је да их доведу пред њега, пољубио их је и дао им сребра и злата.

            Своје напорне владарске дужности пренео је на шест или седам присталица. Посветио се размишљању у осамљености: харем од 114 слепих жена трудио се да утоли потребе његовог божанског тела.

             Мрска огледала

            Ислам дозвољава појаву божјих повереника ма колико били неразборити и опасни, само уколико се њихове речи не косе са правоверношћу. Можда се пророк и не би одрекао предности таквог нехајног односа, да га његови следбеници, победе и јавно исказан бес Халифе - тада Мохамеда ал-Махдија - нису натерали на јерес. Тај раскол га је уништио, али је, захваљујући њему, претходно поставио основе сопствене религије која се донекле користила ранијим гностичарским схватањима.

            На почетку Хакимове космогоније стоји Бог - утвара. То величанствено божанство нема порекла, имена нити лица. Оно је непроменљиво, али је зато његов лик бацио 9 сенки које су прионуле на посао, населиле прво небо и завладале њиме. Од тог првог демијуршког венца настао је Други, такође с анђелима, моћима и престолима, који су основали друго небо, слику и прилику оног претходног, горњег. Ово друго збориште поновило се у трећем, а ово у следећем, нижем небу и тако редом, укупно 999 пута. Го­сподар најнижег неба, који влада светом, сенка је сенкиних сенки, а разломак његове божанствености тежи ка нули.

                Земља на којој живимо јесте грешка, једна неуспела пародија. Огледала и очинство су достојни презира самим тим што је умножавају и потврђују. Гађење је основна врлина. Пророк је дозвољавао да се по сопственој вољи изабере једна од две дисциплине које нас воде ка овој врлини: уздржавање или распуштеност, похота или чедност.

                Хакимов рај и пакао су такође били безнадежни. Онима који  поричу  Реч, онима  који  поричу Скупоцени вео и Лице  (стоји у једном проклетству сачуваном у Сакривеној ружи) обећавам диван Пакао, јер ће свако од њих бити владар 999  ватрених царстава; свако царство имаће 999 ватрених брда, на сваком брду  налазиће се 999  ватрених кула, у свакој кули биће 999 оатрених бојева, на сваком боју биће 999 ватрених постеља а у свакој постељи 999  ватрених обличја  (која ће имати његово лице и његов глас), мучиће га вечито. На другом месту додаје: У овоземаљском животу патите у једном телу, у духу и у Награди - патићете у безбројнима. Рај је мање конкретан. У њему је увек ноћ, има каменитих посуда, а срећа коју нуди тај рај је она  посебна срећа  растанка, одрицања и људи који су свесни да спавају.

                Лице

                Године 163. по Сеоби, а 5. по Блиставом лицу, Хакима је у Санаму опколила Халифина војска. Било је довољно хране и мученика и чекало се на помоћ чете анђела светлости. Уто страшна гласина проструја тврђавом. Односила се на неку прељубницу из харема која је, пре него што су је евнуси обесили, повикала да Пророку недостаје домали прст руке и да су му остали прсти без ноктију. Гласина се проширила међу верницима. Хаким је, обасјан блиставим сунцем, са једне високе терасе затражио од свог божанства победу или неко знамење. Два заповедника, покорно сагнутих глава - као да трче против кише - смакоше му вео извезен драгуљима.

                Сви задрхташе. Обећано Апостолово лице, лице које је раније било на небесима, заиста беше бело, али је то белило потицало од лепрозних мрља. Било је тако надувено и невероватно да је и само личило на маску. Није имало обрва; доњи капак десног ока висио је преко старачког образа, тешки грозд израслина изједао му је уста. Неприродни, спљоштени нос био је сличан лављој њушци.

            Хакимов глас покуша са последњом обманом. Ваш гнусни грех спречава вас да видите мој сјај... заусти он.

            Не саслушаше га, већ га прободоше копљима.

Превод са шпанског: Драгана Бајић, Марина Љујић, Радивоје Константиновић

Dino Bucati - Sedam glasnika

SEDAM GLASNIKA

                               Pošto sam krenuo da istražujem kraljevstvo svoga oca, iz dana u dan sve više se udaljavam od grada, a vesti koje mi stižu postaju sve ređe.

                Počeo sam putovanje kada sam imao nešto više od trideset godina i prošlo je više od osam godina, tačno osam godina, šest meseci i petnaest dana, neprekidnog puta. Verovao sam, kada sam polazio, da ću za nekoliko sedmica lako stići do granica kraljevstva, ali neprestano sam susretao nove ljude i nova mesta; i svuda ljude koji su govorili isti moj jezik, koji su govorili da su moji podanici. Ponekad pomislim da je busola mog geografa poludela i da smo, verujući da stalno idemo prema jugu, mi zapravo stalno išli u krug, stalno se vrteli oko sebe, ne povećavajući nikada razdaljinu koja nas deli od prestonlce; to je moglo objasniti razloge zbog kojih još nismo došli do krajnje granice.

                Ali češće me muči sumnja da ta granica ne postoji, da se kraljevstvo pruža bez ikakve granice i da, ma koliko išao napred, nikada neću moći da dođem do kraja. Krenuo sam na put kad sam imao više od trideset godina. Možda suviše kasno. Prijatelji, samo članovi moje porodice, smejali su se mom planu kao beskorisnom trošenju najboljih godina života. Zapravo, malo je mojih vernih podanika pristalo da krene.

                Mada bezbrižan — mnogo bezbrižniji nego što sam sada! — brinuo sam se oko toga kako ću, za vreme puta, biti u kontaktu sa svojim dragima, pa sam među konjanicima iz pratnje izabrao sedam najboljih, koji će mi služiti kao glasnici. Verovao sam, ne znajući, da je i sedam mnogo. Kako je vreme prolazilo, primetio sam, naprotiv, da ih je smešno malo; i mada se ni jedan od njih nikada nije razboleo, niti je naišao na razbojnike, niti je premorio konje. Sva sedmorica služili su mi s upornošću i odanošću koje ću teško uspeti da nadoknadim.

                Da bih ih lako razlikovao dao sam im imena sa inicijalima po abecednom redu: Aleksandar, Bartolomeo, Caj, Domeniko, Etore, Federiko, Gregorio.

                Nenaviknut da budem daleko od kuće, poslao sam tako prvog, Aleksandra, uveče drugog dana puta, kada smo prešli već osamdesetak milja. Sutradan uveče, da bih bio siguran u kontinuitet komunikacija, poslao sam drugog, zatim trećeg, zatim četvrtog, jednog za drugim sve do osme večeri puta kada je krenuo Gregorio. Prvi se još ne beše vratio.

                Pridružio nam se desete večeri, dok smo podizali logor za noć, u jednoj nenastanjenoj dolini. Saznao sam od Aleksandra da je njegova brzina bila manja nego što je bilo predviđeno. Mislio sam da će, kad bude išao sam, na sedlu jednog odličnog konja, on moći da pređe, za isto vreme, dvaput veću daljinu od naše; međutim, uspeo je da pređe samo jedan i po put; za jedan dan, dok smo mi prelazili po četrdesetak milja, on ih je prelazio šezdeset, ali ne više.

                Tako je bilo i sa drugima. Bartolomeo, koji je krenuo prema gradu treće večeri puta, pridružio nam se petnaeste; Caj, koji je krenuo četvrte večeri, tek se dvadesete večeri vratio. Veoma brzo sam konstatovao da je dovoljno pomnožiti sa pet dane koji su do tada prošli, da bismo saznali kada će nas glasnik stići.

                Što smo se više udaljavali od prestonice, putovanja glasnika postajala su sve duža. Posle pedeset dana puta, interval između jednog i drugog dolaska glasnika počeo je znatno da se povećava; dok su mi ranije dolazili u logor jedan svakog petog dana, taj Interval je sada postao dvadeset pet; glas moga grada bio je na taj način sve prigušenijl; cele nedelje su porlazile bez ikakvih vesti.

                Kada je prošlo šest meseci - već smo bili prešli planine Fazani - interval između jednog i drugog dolaska glasnika povećao se na četiri meseca. Oni su mi sada donosili daleke vesti; koverti su stizali izgužvani, ponekad sa mrljama od vlage, zbog noći koje je njihov donosilac provodio po torovima.

                Išli smo dalje. Uzalud sam se trudio da ubedim sebe da su oblaci koji prolaze iznad mene isti kao i oni iz mog detinjstva, da nebo dalekog grada nije drukčije od plave kupole iznad mene, da je isti vetar, potpuno isti glasovi ptica. Oblaci, nebo, vazduh, vetrovi, ptice, izgledali su mi zapravo kao sasvim novi i različiti. I ja sam se osećao kao stranac.

                Napred! Napred! Skitnice koje smo sretali po dolinama govorile su mi da granica nije daleko. Ja sam podsticao svoje ljude da se ne odmaraju, ućutkivao sam obeshrabrujuće reči koje su se stvarale na njihovim usnama. Bile su već prošle četiri godine od mog polaska; kakav dug zamor. Glavni grad, moja kuća, moj otac postali su čudno udaljeni, gotovo više u njih nisam verovao. Čitavih dvadeset meseci tišine i samoće prolazilo je sada između pojedinih dolazaka glasnika. Donosili su mi čudna pisma požutela od vremena i u njima sam nalazio zaboravljena imena, koja nisam umeo da razumem. Sledećeg jutra, posle samo jedne noći odmora, dok smo mi ponovo polazili na put, glasnik je polazio u suprotnom pravcu, noseći u grad pisma koja sam ja mnogo ranije pripremio.

                Ali prošlo je osam i po godina. Večeras sam večerao sam u svom šatoru, kada Je ušao Domeniko, koji je još nekako uspevao da se smeje, mada je bio shrvan od umora. Blizu sedam godina ga nisam video. Za sve to dugo vreme on je samo jurio kroz livade, šume i pustinje, menjajući konje ko zna koliko puta, da bi ml doneo ovaj paket koverata koje do sada nisam imao želje da otvorim. On je već otišao da spava i sutra u zoru će ponovo krenuti. Krenuće poslednji put. U beležnici sam izračunao da ću, ako sve bude u redu, ako ja nastavim put kao dosad, i on svoj, Domenika moći ponovo da vidim tek za trideset četiri godine. Ja ću tada imati sedamdeset dve godine. Ali počinjem da se osećam umornim i verovatno će me smrt zateći ranije. Tako ga više nikad neću videti.

                Za trideset četiri godine (štaviše, pre, mnogo pre) Domeniko će neočekivano ugledati vatre moga logora i pltaće se kako to da sam ja u međuvremenu prevalio tako malo puta. Kao večeras, dobri glasnik ući će u moj šator sa pismima požutelim od godina, ali zastaće na pragu, videvši me kako nepokretan ležim na ležaju, a dva vojnika pored mene s bakljama, mrtav.

                Pa ipak idi, Domeniko, i nemoj mi govoriti da sam okrutan. Odnesi moj poslednji pozdrav gradu u kojem sam rođen. Ti si poslednja veza sa svetom koji je nekada bio i moj. Najnovije poruke obavestile su me da su se mnoge stvari izmenile, da je moj otac umro, da je kruna prešla na mog starijeg brata, da me smatraju Izgubljenim, da su sagradili visoke palate od kamena tamo gde su stajali hrastovi pod koje sam obično išao da se igram. Ali, to je ipak moja domovina. TI si moja poslednja veza s njima, Domeniko. Peti glasnik, Etore, koji će mi se pridružiti, ako bog bude hteo, za godinu i osam meseci, neće moći ponovo da krene, jer ne bi stigao da se vrati. Posle tebe tišina. O, Domeniko, osim ako najzad ja ne nađem granice za kojima čeznem. Ali što više idem napred, sve više se uveravam da granica ne postoji.

                Ne postoji, slutim, granica, bar ne u smislu u kojem smo mi navikli da mislimo. Ne postoje zidine koje dele, ni doline koje dele, ni planine koje zatvaraju prolaz. Po svoj prilici ću preći granicu i ne primetivši je i nastaviću da idem dalje, ne znajući.

                Zato ja nameravam da Etore i drugi glasnici posle njega, kada mi se budu ponovo pridružili, ne krenu više prema prestonici, nego da krenu ispred mene kako bih ja mogao unapred znati šta me čeka.

                Neki neobičan strah se od pre izvesnog vremena javlja u meni uveče, to više nije žaljenje za ostavljenim radostima, kao što se dešavalo u prvo vreme puta. Ovo je pre nestrpljenje da upoznam nepoznate zemlje prema kojima idem.

                Primećujem - i to do sada nisam nikome poverio - primećujem kako iz dana u dan, što više napredujem prema neverovatnom cilju, na nebu sija neko neuobičajeno svetio, kakvo nikada nisam video, čak ni u snovima; i kako mi biljke, brda. reke koje prelazimo, izgledaju sačinjeni od neke drukčije sušutine, nego što je ona naša, i kako vazduh nosi neke slutnje koje ne umem da iskažem.

                Jedna nova nada vući će me sutra ujutru još dalje napred prema onim neistraženim planinama, koje mi senke noći sada zamračuju. Još jednom ću podići logor, dok Domeniko bude nestajao na horizontu sa suprotne strane, da onom predalekom gradu odnese moju beskorisnu poruku.

Prevod sa italijanskog: Cvijeta Jakšić