SEDAM GLASNIKA
Pošto
sam krenuo da istražujem kraljevstvo svoga oca, iz dana u dan sve više se
udaljavam od grada, a vesti koje mi stižu postaju sve ređe.
Počeo
sam putovanje kada sam imao nešto više od trideset godina i prošlo je više od
osam godina, tačno osam godina, šest meseci i petnaest dana, neprekidnog puta.
Verovao sam, kada sam polazio, da ću za nekoliko sedmica lako stići do granica
kraljevstva, ali neprestano sam susretao nove ljude i nova mesta; i svuda ljude
koji su govorili isti moj jezik, koji su govorili da su moji podanici. Ponekad
pomislim da je busola mog geografa poludela i da smo, verujući da stalno idemo
prema jugu, mi zapravo stalno išli u krug, stalno se vrteli oko sebe, ne
povećavajući nikada razdaljinu koja nas deli od prestonlce; to je moglo
objasniti razloge zbog kojih još nismo došli do krajnje granice.
Ali
češće me muči sumnja da ta granica ne postoji, da se kraljevstvo pruža bez
ikakve granice i da, ma koliko išao napred, nikada neću moći da dođem do kraja.
Krenuo sam na put kad sam imao više od trideset godina. Možda suviše kasno.
Prijatelji, samo članovi moje porodice, smejali su se mom planu kao beskorisnom
trošenju najboljih godina života. Zapravo, malo je mojih vernih podanika
pristalo da krene.
Mada
bezbrižan — mnogo bezbrižniji nego što sam sada! — brinuo sam se oko toga kako
ću, za vreme puta, biti u kontaktu sa svojim dragima, pa sam među konjanicima
iz pratnje izabrao sedam najboljih, koji će mi služiti kao glasnici. Verovao
sam, ne znajući, da je i sedam mnogo. Kako je vreme prolazilo, primetio sam,
naprotiv, da ih je smešno malo; i mada se ni jedan od njih nikada nije
razboleo, niti je naišao na razbojnike, niti je premorio konje. Sva sedmorica
služili su mi s upornošću i odanošću koje ću teško uspeti da nadoknadim.
Da
bih ih lako razlikovao dao sam im imena sa inicijalima po abecednom redu:
Aleksandar, Bartolomeo, Caj, Domeniko, Etore, Federiko, Gregorio.
Nenaviknut
da budem daleko od kuće, poslao sam tako prvog, Aleksandra, uveče drugog dana puta,
kada smo prešli već osamdesetak milja. Sutradan uveče, da bih bio siguran u
kontinuitet komunikacija, poslao sam drugog, zatim trećeg, zatim četvrtog,
jednog za drugim sve do osme večeri puta kada je krenuo Gregorio. Prvi se još
ne beše vratio.
Pridružio
nam se desete večeri, dok smo podizali logor za noć, u jednoj nenastanjenoj
dolini. Saznao sam od Aleksandra da je njegova brzina bila manja nego što je
bilo predviđeno. Mislio sam da će, kad bude išao sam, na sedlu jednog odličnog
konja, on moći da pređe, za isto vreme, dvaput veću daljinu od naše; međutim,
uspeo je da pređe samo jedan i po put; za jedan dan, dok smo mi prelazili po
četrdesetak milja, on ih je prelazio šezdeset, ali ne više.
Tako
je bilo i sa drugima. Bartolomeo, koji je krenuo prema gradu treće večeri puta,
pridružio nam se petnaeste; Caj, koji je krenuo četvrte večeri, tek se
dvadesete večeri vratio. Veoma brzo sam konstatovao da je dovoljno pomnožiti sa
pet dane koji su do tada prošli, da bismo saznali kada će nas glasnik stići.
Što
smo se više udaljavali od prestonice, putovanja glasnika postajala su sve duža.
Posle pedeset dana puta, interval između jednog i drugog dolaska glasnika počeo
je znatno da se povećava; dok su mi ranije dolazili u logor jedan svakog petog
dana, taj Interval je sada postao dvadeset pet; glas moga grada bio je na taj
način sve prigušenijl; cele nedelje su porlazile bez ikakvih vesti.
Kada
je prošlo šest meseci - već smo bili prešli planine Fazani - interval između
jednog i drugog dolaska glasnika povećao se na četiri meseca. Oni su mi sada
donosili daleke vesti; koverti su stizali izgužvani, ponekad sa mrljama od
vlage, zbog noći koje je njihov donosilac provodio po torovima.
Išli
smo dalje. Uzalud sam se trudio da ubedim sebe da su oblaci koji prolaze iznad
mene isti kao i oni iz mog detinjstva, da nebo dalekog grada nije drukčije od
plave kupole iznad mene, da je isti vetar, potpuno isti glasovi ptica. Oblaci,
nebo, vazduh, vetrovi, ptice, izgledali su mi zapravo kao sasvim novi i
različiti. I ja sam se osećao kao stranac.
Napred!
Napred! Skitnice koje smo sretali po dolinama govorile su mi da granica nije daleko.
Ja sam podsticao svoje ljude da se ne odmaraju, ućutkivao sam obeshrabrujuće
reči koje su se stvarale na njihovim usnama. Bile su već prošle četiri godine
od mog polaska; kakav dug zamor. Glavni grad, moja kuća, moj otac postali su
čudno udaljeni, gotovo više u njih nisam verovao. Čitavih dvadeset meseci
tišine i samoće prolazilo je sada između pojedinih dolazaka glasnika. Donosili su
mi čudna pisma požutela od vremena i u njima sam nalazio zaboravljena imena,
koja nisam umeo da razumem. Sledećeg jutra, posle samo jedne noći odmora, dok
smo mi ponovo polazili na put, glasnik je polazio u suprotnom pravcu, noseći u
grad pisma koja sam ja mnogo ranije pripremio.
Ali
prošlo je osam i po godina. Večeras sam večerao sam u svom šatoru, kada Je ušao
Domeniko, koji je još nekako uspevao da se smeje, mada je bio shrvan od umora.
Blizu sedam godina ga nisam video. Za sve to dugo vreme on je samo jurio kroz
livade, šume i pustinje, menjajući konje ko zna koliko puta, da bi ml doneo
ovaj paket koverata koje do sada nisam imao želje da otvorim. On je već otišao
da spava i sutra u zoru će ponovo krenuti. Krenuće poslednji put. U beležnici
sam izračunao da ću, ako sve bude u redu, ako ja nastavim put kao dosad, i on
svoj, Domenika moći ponovo da vidim tek za trideset četiri godine. Ja ću tada
imati sedamdeset dve godine. Ali počinjem da se osećam umornim i verovatno će
me smrt zateći ranije. Tako ga više nikad neću videti.
Za
trideset četiri godine (štaviše, pre, mnogo pre) Domeniko će neočekivano
ugledati vatre moga logora i pltaće se kako to da sam ja u međuvremenu prevalio
tako malo puta. Kao večeras, dobri glasnik ući će u moj šator sa pismima
požutelim od godina, ali zastaće na pragu, videvši me kako nepokretan ležim na
ležaju, a dva vojnika pored mene s bakljama, mrtav.
Pa
ipak idi, Domeniko, i nemoj mi govoriti da sam okrutan. Odnesi moj poslednji pozdrav
gradu u kojem sam rođen. Ti si poslednja veza sa svetom koji je nekada bio i
moj. Najnovije poruke obavestile su me da su se mnoge stvari izmenile, da je
moj otac umro, da je kruna prešla na mog starijeg brata, da me smatraju
Izgubljenim, da su sagradili visoke palate od kamena tamo gde su stajali
hrastovi pod koje sam obično išao da se igram. Ali, to je ipak moja domovina.
TI si moja poslednja veza s njima, Domeniko. Peti glasnik, Etore, koji će mi se
pridružiti, ako bog bude hteo, za godinu i osam meseci, neće moći ponovo da
krene, jer ne bi stigao da se vrati. Posle tebe tišina. O, Domeniko, osim ako
najzad ja ne nađem granice za kojima čeznem. Ali što više idem napred, sve više
se uveravam da granica ne postoji.
Ne
postoji, slutim, granica, bar ne u smislu u kojem smo mi navikli da mislimo. Ne
postoje zidine koje dele, ni doline koje dele, ni planine koje zatvaraju
prolaz. Po svoj prilici ću preći granicu i ne primetivši je i nastaviću da idem
dalje, ne znajući.
Zato
ja nameravam da Etore i drugi glasnici posle njega, kada mi se budu ponovo pridružili,
ne krenu više prema prestonici, nego da krenu ispred mene kako bih ja mogao unapred
znati šta me čeka.
Neki
neobičan strah se od pre izvesnog vremena javlja u meni uveče, to više nije
žaljenje za ostavljenim radostima, kao što se dešavalo u prvo vreme puta. Ovo
je pre nestrpljenje da upoznam nepoznate zemlje prema kojima idem.
Primećujem
- i to do sada nisam nikome poverio - primećujem kako iz dana u dan, što više
napredujem prema neverovatnom cilju, na nebu sija neko neuobičajeno svetio,
kakvo nikada nisam video, čak ni u snovima; i kako mi biljke, brda. reke koje
prelazimo, izgledaju sačinjeni od neke drukčije sušutine, nego što je ona naša,
i kako vazduh nosi neke slutnje koje ne umem da iskažem.
Jedna
nova nada vući će me sutra ujutru još dalje napred prema onim neistraženim planinama,
koje mi senke noći sada zamračuju. Još jednom ću podići logor, dok Domeniko
bude nestajao na horizontu sa suprotne strane, da onom predalekom gradu odnese
moju beskorisnu poruku.
Prevod sa italijanskog: Cvijeta Jakšić
Нема коментара:
Постави коментар