Хорхе Луис Борхес - Маскирани бојаџија Хаким из Мерва

МАСКИРАНИ БОЈАЏИЈА ХАКИМ ИЗ МЕРВА

                                           Анхелики Окампо

            Ако се не варам, постоје свега четири поузадана извора који извештавају о Ал-Мокани, Пророку под велом (или тачније — о маскираном Пророку) из Хорасана. То су: а) одломци из Историје халифа коју је сачувао Баладхури, 6) Приручник о диву или Књига тачности и провере званичног историографа династије Абасида, Ибн Аби Таида Тајфура, в) арапски кодекс назван Уништење руже који оповргава гнусну јерес Тамне руже или Сакривене руже, канонске књиге поменутог Пророка, г) новчићи без утиснутог лика, које је ископао инжењер Андрусов приликом крчења терена за грађење Транскаспијске железнице. Новчићи су предати на чување Одељењу за нумизматику у Техерану. На сваком постоји по један двостих који сажима или исправља понеки пасус из Уништења. Оригинал Руже се изгубио, с обзиром на то да су Хорн, а затим сер Перси Сајкс оспорили аутентичност рукописа откривеног 1899. године, који је, уз доста тешкоћа, објавио Mörgenlanddisches.

            Благоглагољив Муров спев, пун чежње и уздаха овог ирског завереника, пренео је по Западу славу Пророкову.

                Скерлетни гримиз

            Године 120. по Хиџри и 736. по Распећу, родио се у Туркестану Хаким, човек кога ће његови савременици назвати „Пророк под велом". Завичај му је био древни град Мерв чији виногради и пашњаци тужно гледају ка пустињи. Подне је тамо блештаво бело, уколико га не помраче облаци прашине који гуше људе и стварају беличасту скраму на црним гроздовима.

            Хаким је одрастао у том учмалом граду. Знамо да га је један његов стриц научио бојаџијском занату-вештини неверника преваранта и ветропира, због чега су на Хакима пале прве анатеме на његовом чудном животном путу.

                Лице  ми  је од злата (пише он на једној чувеној страници Уништења) али jа сам растворио гримиз и следеће ноћи у њега сам  потопио нечешљану вуну а треће ноћи сам натопио рашчешљану вуну; острвски владари још увек се отимају о ту одећу боје крви. Тако  сам у  младићком  добу  згрешио и променио природне боје  бића.  Анђео ми је говорио  да  овнови нису тигрове  боје, док  ми  је  Шејтан говорио како Свемоћни жели да буду управо такви и како му користи моје умеће и мој гримиз. Сада  знам да  ии  Анћео  ни  Шејтан нису били  у  праву и да је свака боја одвратна.

                Године 146. по Хиџри, Хаким је нестао из свог завичаја. Нашли су разлупане котлове и бурад за потапање тканина, као и један ханџар из Шираза и једно бронзано огледало.

                Бик

                Крајем месеца шабана 158. године, људи су кроз бистар пустињски ваздух гледали на запад. Ишчекивали су месец рамадан који захтева мировање и пост. Било је ту робова, просјака, џамбаса, крадљиваца камила и касапа. Свечано су седели на земљи поред капије караван-сараја на путу за Мерв и очекивали небеско знамење. Гледали су залазак сунца; залазак је био боје песка.

                На обзору непрегледне пустиње  (чије сунце изазива грозницу, као што месечина изазива дрхтавицу) видеше како се примичу три наизглед веома високе прилике. Све три су биле људска створења, с том разликом што је човек у средини имао главу бика. Када су се приближили, видеше да тај средњи носи маску а да су друга двојица слепи.

                Неко је (као у Причама  из 1001 ноћи) хтео да сазна зашто се то догодило: Слепи  су, рече човек с маском, зато што су ми видели лице.

                Леопард

                Летописац Абасида наводи да им је пустињски придошлица (који је имао необично благ глас, или им се тако чинило пошто је одударао од сурове маске) рекао да они ишчекују знак за почетак месеца покајања, али да им он доноси бољи знамен, цео живот ће им бити покајнички а смрт срамна. Рекао им је да је он Хаким, Османов син, коме је 146. године по Сеоби упао у кућу један човек који се најпре очистио од грехова и помолио, а затим му ханџаром одрубио главу и однео је на небо. Глава му је почивала на десници тог човека (за кога се испоставило да је анђео Џебраил) када је доспела до Господа. Бог јој је одредио да прориче, научио је тако древним речима да пеку уста када се понављају и подарио јој величанствени сјај, који очи смртника не могу поднети. Због тога је носио Маску. Када једног дана сви људи на свету буду исповедали нови закон - Лице ће им се показати - они ће слободно моћи да му се клањају, као што му се већ клањају анђели. Пошто је објавио свој узвишени задатак, Хаким их је позвао на свети рат, џихад - и према томе, на мучеништво.

                Робови, божјаци, џамбаси, крадљивци камила и касапи нису му поверовали: један глас повика Врач, други Варалица.

                Неко је на пут повео леопарда — вероватно примерак оне витке и крволочне расе коју персијски ловци дресирају за лов. Међутим, извесно је да је тај леопард развалио кавез. Осим маскираног пророка и оне двојице пратилаца, сви су се разбежали. Када су се вратили, звер је била слепа. Пред њеним светлуцавим и мртвим очима људи се поклонише Хакиму и признаше му натприродну моћ.

                Пророк под велом

                Званични историограф династије Абасида без нарочитог одушевљења говори и о успону Хакима под велом у Хорасану. Потресена несрећном судбином и распећем свог најчувенијег вође, ова провинција пригрлила је с очајничким жаром учење Блиставог лица и давала му данак у крви и злату. (Хаким је већ у то време био одбацио своју грубу маску и заменио је четвороструким велом од беле свиле извезене драгуљима. Боја хоју су носили Бану Абасови била је црна. Хаким је изабрао њену сушту супротност - белу боју за свој вео, барјаке и турбане). Покрет је у прво време имао доста успеха. Истина је да су се у Књизи тачности Халифине заставе свуда победнички вијориле, али, с обзиром на то да су се те победе најчешће завршавале ражаловањем генерала и напуштањем неосвојивих тврђава, читалац је довољно упућен у право стање ствари. Крајем месеца раџаба 161. године, чувени град Нишапур отворио је Маскираном своје гвоздене капије: почетком 162, исто је учинио и Астарабад. Хакимово учешће у боју (као и у случају оног срећнијег Пророка) сводило се на усрдне молитве; са сапи црвенкасте камиле, у јеку борбе, упућивао их је својим тенором узвишеном Божанству. Око њега су фијукале стреле од којих га ниједна никада није погодила. Као да је изазивао опасност: једне ноћи, када су неки презрени губавци тумарали око дворца, наредио је да их доведу пред њега, пољубио их је и дао им сребра и злата.

            Своје напорне владарске дужности пренео је на шест или седам присталица. Посветио се размишљању у осамљености: харем од 114 слепих жена трудио се да утоли потребе његовог божанског тела.

             Мрска огледала

            Ислам дозвољава појаву божјих повереника ма колико били неразборити и опасни, само уколико се њихове речи не косе са правоверношћу. Можда се пророк и не би одрекао предности таквог нехајног односа, да га његови следбеници, победе и јавно исказан бес Халифе - тада Мохамеда ал-Махдија - нису натерали на јерес. Тај раскол га је уништио, али је, захваљујући њему, претходно поставио основе сопствене религије која се донекле користила ранијим гностичарским схватањима.

            На почетку Хакимове космогоније стоји Бог - утвара. То величанствено божанство нема порекла, имена нити лица. Оно је непроменљиво, али је зато његов лик бацио 9 сенки које су прионуле на посао, населиле прво небо и завладале њиме. Од тог првог демијуршког венца настао је Други, такође с анђелима, моћима и престолима, који су основали друго небо, слику и прилику оног претходног, горњег. Ово друго збориште поновило се у трећем, а ово у следећем, нижем небу и тако редом, укупно 999 пута. Го­сподар најнижег неба, који влада светом, сенка је сенкиних сенки, а разломак његове божанствености тежи ка нули.

                Земља на којој живимо јесте грешка, једна неуспела пародија. Огледала и очинство су достојни презира самим тим што је умножавају и потврђују. Гађење је основна врлина. Пророк је дозвољавао да се по сопственој вољи изабере једна од две дисциплине које нас воде ка овој врлини: уздржавање или распуштеност, похота или чедност.

                Хакимов рај и пакао су такође били безнадежни. Онима који  поричу  Реч, онима  који  поричу Скупоцени вео и Лице  (стоји у једном проклетству сачуваном у Сакривеној ружи) обећавам диван Пакао, јер ће свако од њих бити владар 999  ватрених царстава; свако царство имаће 999 ватрених брда, на сваком брду  налазиће се 999  ватрених кула, у свакој кули биће 999 оатрених бојева, на сваком боју биће 999 ватрених постеља а у свакој постељи 999  ватрених обличја  (која ће имати његово лице и његов глас), мучиће га вечито. На другом месту додаје: У овоземаљском животу патите у једном телу, у духу и у Награди - патићете у безбројнима. Рај је мање конкретан. У њему је увек ноћ, има каменитих посуда, а срећа коју нуди тај рај је она  посебна срећа  растанка, одрицања и људи који су свесни да спавају.

                Лице

                Године 163. по Сеоби, а 5. по Блиставом лицу, Хакима је у Санаму опколила Халифина војска. Било је довољно хране и мученика и чекало се на помоћ чете анђела светлости. Уто страшна гласина проструја тврђавом. Односила се на неку прељубницу из харема која је, пре него што су је евнуси обесили, повикала да Пророку недостаје домали прст руке и да су му остали прсти без ноктију. Гласина се проширила међу верницима. Хаким је, обасјан блиставим сунцем, са једне високе терасе затражио од свог божанства победу или неко знамење. Два заповедника, покорно сагнутих глава - као да трче против кише - смакоше му вео извезен драгуљима.

                Сви задрхташе. Обећано Апостолово лице, лице које је раније било на небесима, заиста беше бело, али је то белило потицало од лепрозних мрља. Било је тако надувено и невероватно да је и само личило на маску. Није имало обрва; доњи капак десног ока висио је преко старачког образа, тешки грозд израслина изједао му је уста. Неприродни, спљоштени нос био је сличан лављој њушци.

            Хакимов глас покуша са последњом обманом. Ваш гнусни грех спречава вас да видите мој сјај... заусти он.

            Не саслушаше га, већ га прободоше копљима.

Превод са шпанског: Драгана Бајић, Марина Љујић, Радивоје Константиновић