уторак, 26. фебруар 2013.

Томас Транстремер - Формуле путовања (избор)






ЛАМЕНТ

Он одложи перо.
Да одахне мирно на столу.
Да одахне мирно у празној соби.
Он одложи своје перо.

Толико тек да не записује, али и да не прећути.
Скаменило га је нешто што се десило далеко,
иако необични путнички кофер бубњи попут
    срца.

Напољу је касно пролеће.
Из зеленила допире звиждање - људи ил' птица?
Расцветале трешње поздрављају повратак
    тешких камиона

Недеље пролазе.
Пристижу ноћи споре.
Мољци запоседају окна:
мајушне бледуњаве поруке из света.





МАДРИГАЛ

Наследио сам смркнуту шуму, коју ретко посећујем. Али доћи ће дан када ће мртви и живи променити место. Онда ће се шума покренути. Нисмо без наде. Најсуровији злочин остаће неразјашњен, упркос труду толиких полицајаца. Слично је и у животима вашим: негде је затомљена огромна необјашњива љубав. Наследио сам ту тамну шуметину, али данас походим другачију, ону светлу. Све живо распевано мота се тамо-амо, домахује и гамиже. То је стога јер је у ваздуху пролеће одвећ силно. Полажем на високој школи испит заборавности и празан сам попут кошуље што виси на конопцу за рубље.





 ЗАБОРАВЉЕНИ КАПЕТАН

Мноштво сенки ми имамо. Кући сам се враћао у
    септембарској ноћи кад Ипсилон
диже се из свог гроба после четрдесет година и
    придружи ми се.

С почетка би он посве празан, тек име
али мисли његове потекоше
брже од времена
и богме стизаше нас.

Своје очи замених његовим
и море рата угледах.
Последњи брод којим је командовао
оцртавао се све више под нама.
Испред и иза вукли су се атлански конвоји
    бродова
оних што ће преживети
и оних што беху добили Белег
(невидљив за све)

док бесни дани смењиваше једни друге
али никада њега -
с појасом за спасавање под исфлеканом
кабаницом.
Дому се вратио никад није.

Унутрашњим неким плачем искрварио је
у болници у Кардифу.
Коначно је могао да се испружи
и стопи с хоризонтом.

Збогом конвоји с једанаест чворова! Збогом 1940!
Ту завршава историја света.
Бомбардери остадоше да висе у ваздуху.
Пропланци уцветалог вреса.

На фотографији с почетка века види се нека
    обала.
Ту стоји шест лепо обучених дечака.
У њиховим рукама једрењаци.
Који свечани изрази лица!

Бродовље што постаде живот и смрт за неке од
    њих.
И писање о мртвима
такође је игра, која постаје тешка
због онога што ће доћи.





CODEX

Личности из фуснотица, мимо главних колумни.
    Затекох се у дубини ходника;
мрак би га прогутао да ме десница не засја к'о
    бакља.
Светлост се простре по неким писанијама на зиду
 и ја то угледах
као кад пред рониоцем, у струји дубина,
затрепери име потонулог брода:

АДАМ ИЛЕБОРГ 1448. Ко?
Онај што сазда оргуље да своја трапава крила шире
    и дижу у висине -
задржавајући се тамо, горе, скоро минут.
Успешног ли експеримента!

А на зиду је писало МАЈОН, ДАУТЕНДЕЈ,
    КАМИНСКИ... Светлост је скакутала с једног
    имена на друго.

По зидовима је врвело од
имена скрајнутих уметника,
личности с маргине, недовољно знаних, полу-
заборављених, бесмртно анонимних.

Наједном, учини се да сви истовремено углас
    шапћу своја имена -
тај шапат је нарастао у грдан талас што руши
    ходнике,
не обарајући притом никог посебно.

Ходника заправо и нема.
Нити гробљишта, ни пијачног трга, тек понека
    њихова мешавина.
Ту је и некаква стаклена башта.
Кисеоника колико ти душа иште.
Покојни фусноталци-маргиналци могу дубоко да
    дишу, укључујући се у екологију, као и раније.

Али и много штошта су избегли да учине!
Избегоше да се нагутају морала властодржаца.
Не укључише се у црно-белу игру, у којој је базд
    смрти једино бесмртан.

Рехабилитовани су.
Мада више нису кадри ишта да приме
нису лишени давања.
Развише блистави ћилим меланхолије
пропустивши да га касније понесу са собом.

Има их анонимних, то су моји пријатељи,
али ја их не познајем, подсећају на камене кипиће
на надгробним плочама древних цркава.
Меки или оштри рељефи по зидовима које ми
    нежно додирујемо, обличја и имена
уроњена у камени под, на свом путу ка
    ишчезнућу.
Али они који доиста желе да буду макнути са
    списка...
Они не дангубе по фуснотама,
већ иду стрмосилазним путевима каријере и за-
    вршавају у забораву и миру.
Тоталном забораву. То је она врста испита
што се ћутке полаже: прећи границу а да нико не
опази...





ШАНГАЈСКE УЛИЦЕ

  
                I

Многи прочиташе белог лептира у парку.
Тог купусног лептирка волим као да је
лепршајући кутак истине!

Нашу тиху планету зором покреће растрчана маса
    људи.
И паркови се њима пуне. Свако има по осам лица,
    угланцаних попут жада, за све прилике, да се
    избегну неспоразуми.
У сваком, такође, и невидљиво лице што одражава
    „нешто о чему се не говори јавно".
Нешто што искрсне у часовима замора а оштро
    је попут гутљаја као змија љуте препеченице с
    укусом трња.

Шарани у рибњаку јурцају без престанка, и
    спавајући пливају, пример суште доследности:
    вазда у покрету.




II

Подне је. Рубље лепрша на сивом морском пове-
    тарцу високо изнад бициклиста
што навиру у густим јатима. Осмотри оне лави-
    ринте слева и здесна!

Окружен сам словима које не могу да прочитам
    беспомоћан неписмењаковић.
Али, што је требало платио сам и имам
    потврду.
Сакупио сам гомилу нечитљивих рачуна.
Маторо сам дрво, чије суво лишће виси, без снаге
    да на земљу падне.
И сви ти рачуни зашумеше у ветрини с мора.




III

Нашу тиху планету зором покреће бат људског
    крда.
Сви смо на броду улице, гужва је као на палуби
    трајекта.
Куда идемо? Има ли за све чајних шољица?
    Срећа је укрцати се на време у ову улицу!
А све се догађа хиљаду година пре но што ће се
    појавити клаустрофобија.

За сваким пролазником лебди крст што би да нам
    се прикачи, мимоиђе нас, придружи се.
Нешто што би да се пришуња с леђа, поклопи
    шакама очи и прошапће: „Чик погоди ко сам!"

Готово срећни, зуримо у сунце, смртно крварећи
    из ране о којој ништа не знамо.





ГАЛЕРИЈА

Преноћио сам у мотелу на аутопуту ЕЗ.
У соби воњ знан ми
из музеја с азијском поставком:

тибетанске, јапанске маске на светлом зиду.

Али, то сад нису маске, већ лица

што продиру кроз бели зид заборавности
да се докопају ваздуха да нешто замоле.
Лежим будан и посматрам ту борбу
ишчезнућа и повратка.

Нека свој изглед зајме од оних других, образине
    мењају
дубоко у мени
где заборав и сећање обављају своје нагодбе.

Она продиру кроз премаз заборавности
белог зида,
ишчезну, а потом су опет ту.

Има овде оне жалости што не би да се тако зове.

Добродошли у праве галерије!
Добродошли у праве галерије!
У стварне решетке!

Дечак што је неког паралисао карате ударцем
још снатри о брзој заради.

Жена купује грозничаво ствари
како би их заврљачила у ждрело празног буџака
што се иза ње крије.

Господин Икс се не усуђује да напусти свој стан.
Мрачни строј загонетних прилика
ту је, између њега
и обзорја, вечито ишчезавајућег.

Она, што негда побеже из Карелије,
што је умела да се смеје...
појављује се сад,
али нема, окамењена, сумерски кип.

Као кад ми оно би десет година и кад касно стигох
    кући.
На степеништу светла беху погашена,
али лифт је светлео, и пође увис
као ронилачко звоно у мрклу дубину,
спрат за спратом, док нестварна лица
на решетке наваљиваху...

Али, то су стварна лица, не она из уобразиље.

Лежим распет попут раскршћа.

Много њих диже се из беле магле.
Једни друге додирнусмо, одиста!

Дуг светао ходник мирише на карбол.
Инвалидска колица. Тинејџерка
која после саобраћајног удеса учи да говори.

Онај што хтеде под водом да викне,
те му грозна хладет читавог света
нахрупи кроз нос и уста.

Гласови у микрофон сасуше: Брзина је сила,
брзина је моћ!
Играј игру, представа се мора одржати!

Напредујемо у каријерама круто, корак по корак,
ко у „Но" драми
под маскама, с песме криком: Ја, то сам ја!
Оне што губе
представља умотан чаршав.

Неки уметник каза: Раније бејах планета
с властитим дебелим ваздушним омотачем.
Зраке споља разбијаху се у ду̀гȇ,
а унутра бес грмљавине непрестани.

Угашен сам, сув и откривен.
Нема више детињасте енергије:
Једна ми је страна топла, друта хладна.

Без ду̀гȃ.

Угнездих се у кући врло истанчаног слуха.
Многи би да уђу кроз зидове, али већини то не успева.

Бели шум заборава их заглуши.

Незнана песма дави се у зидовима.
Уздржано куцкање што би да и не саслуша
испрекидане уздахе
моје остареле одговоре док бескућнички пузе.

Слушај рутински самопрекор друштва,
глас што немало пирка,
попут вештачки створеног ветра по ходницима
    рудника
шесто метара дубоко.

Очи су нам под завојима широм отворене.

Бар да сам им помогао да схвате
како дрхтање под нама беше знак да смо на мосту...

Често сам морао да стојим непокретан.
Партнер бацача ножева у циркусу!
Питања што сам у бесу са себе стресао
враћала су се стрмоглаво натраг

не досежући до мене него се забадајући у обрис,
грубо оцртавајући још
место с ког бејах већ искорачио.

Често бих морао да ћутим. Својевољно!
Пошто је „последња реч" изговарана увек изнова.
Због „Добар дан" и „Довиђења"...
Због дана налик овом...

Због тога што ће маргине прерасти
властите рубове
и преплавити читав текст.

Преноћих у мотелу сомнабула.
Многа лица овде су безнадна,
а друга су смирена након ходочашћа по забораву.

Дишу, ишчезавају, упињу се да се врате,
гледају кроз мене,
сви би оне иконице праведности да се докопају.

Али, ретко се догоди
да неко од нас доиста види другог:

За часак, укаже се човек

као на фотографији, само кудикамо јасније,
а у позадини,
нешто је веће од његове сенке.

Он стоји са својом фигуром пред брдом.
Пре ће бити да је то пужева кућица него брдо.
Пре ће бити истинска кућа него пужева љуска.
Није чак ни кућа, али има мноштво одаја.

Све је неодређено, али још како речито.
Он израста из тога, а то из њега.
То је његов живот, његов лавиринт.





БАЛТИК


         I

Беше то пре него што изумеше радио-одашиљаче. 

Мој дед је тек изучио за лоца. У дневник бележио је 
            сваку божју лађу којом је крманио -
њено име, одредиште, дубину газа.

Пример из године 1884:
Пароброд ,,Тигар'', капетан Рован, шеснаест стопа,
            линија Хул-Гефле-Фурусунд
Брик ,,Океан'', капетан Андерсон, осам стопа,
                        Сандефјорд-Хернесанд-Фурусунд
Пароброд ,,Санкт Петерсбург'', капетан
            Либенберг, једанаест стопа, Шћећин-Либау
            -Сандхамн

Изводио их је на Балтик, кроз чудесни лавиринт
                                                од острвља и воде.
А они што се сусреташе на палуби, ношени утробом
    истог брода неколико часова или дана,
колико ли су стизали да упознају једни друге?
Причајући на оскудном енглеском, схватајући или
    не схватајући притом ништа, али зацело не
    знајући да лажу.
Колико ли су стизали да упознају једни друге?
По маглуштини, заслепљен, брод би пловио с пола
    брзине. Сваки час из невидиша ницали су ртови,
    тик пред носом.

Сирена за опасност стално се оглашавала. Очи су
    ипак рашчитавале некако ову тмушу.
(Да ли је и он у глави имао лавиринт?)
Минути минуше.
Спрудови и острвца у памћењу урезани попут
    стихова из псалтира.
И осећање савршено одређеног присуства што нас
    до сржи прожима као кад носиш препуњен суд,
    не проливајући ни једну кап.

Бацимо поглед наниже, у машински погон.
Сложни мотори, не мање вечни на срце човечије,
    брује уз обиље складних трзаја попут акробата
    од челика а ко из кухиње мириси вију.




II

У боров забран ветар ушетава. Тежак и лагашан је
    његов шум; ту, у срцу острва, Балтик се огла
    -шава и, зашав дубоко у шуме, ти си, заправо, на
     отвореном мору.
Стара жена је мрзела ветров пир у крошњама.
    Скочањи јој се од туге лице чим дуне:
„Замисли како је сад онима на лађама".
Али у овом шуму чула је још нешто, управо као и
    ја, јер ми смо вам нека својта.
(Корачамо заједно, мада је она већ тридесет лета
    покојница).
Хује ту „да" и „не" забуна и међусобно разуме-
    вање.
Жамор троје здраве деце, једног у болници и двоје
    мртвих.
Велики хук што у неки пламен живот удахне, а дру-
    ги пут богме и отуд издува. Вазда могућности.
Хуји то: помилуј ме, Господе, јер вода ми је до грла
    дошла!
Али идеш даље, ослушкујеш и прилазиш тачци у
    којој се границе отварају
или
све постаје граница. У таму потонули пропланак.
    Из оближњих шкиљавих кућа нагрћу људи.
    Жамор.

Нови налет ветра и место је опет пусто и тихо.

Још један хук ветра што мрмља о другим обалама
О рату.
О местима чије је грађанство под контролом,
чије су мисли снабдевање појасевима за спаса-
    вање,
а разговор двају пријатеља постаје испит њиховог
    пријатељства.
И где си у друштву с онима које не познајеш баш
    најбоље. Контрола. Доза искрености је дозво-
    љива,
једино да твоју опрезност не заведе оно што је у
    разговору наоко неважно: нешто мрачно, нека
    тамна сенка.
Нешто што може да те замете
и све у парампарчад разори. Е, од тога не одвајај
    поглед!
С чим се ово да упоредити? Са мином?
Не, било би исувише грубо. И можда превише
    мирољубиво - на нашој обали највећи број тих
    прича о минама има срећан свршетак, с ужасом
    што јако кратко траје.
Као у случају брода-светионика: ,,У јесен 1915.
спавало се неспокојно..." Итд. Једна пловећа
мина
приближавала се лагано броду, кад наједном
    потону и изгуби се, каткад ћути зароњена у
    таласима, а каткад бане као шпијун међ на-
    род.
Посада се престраши и запуца из пушака. Узалуд.
    Напокон спустише чамац,
дугачким ужетом чврсто привезаше мину и опре-
    зно је довукоше до експерата.
На крају крајева ту црну минску шкољку поста-
    више у пешчаии суд заједно с оним оклопима
    корњача из Западне Индије.

А морски ветар пуше кроз суво борје даље, хита-
    јући преко гробљанског пешчаника,
остављајући за собом искривљене каменове, име-
    на крманоша.
Крти хуј
великих врата што се отварају и великих врата што
се затварају.




III

У сеновитом куту готландске цркве, на дневној
    светлости истканој од нежне плесни
стоји крстионица од пешчаника - дванаести век -
    каменорешчево име
још блиста
попут зубала усред заједничке гробнице:
                                                         HEGWALDR

                                                        - остало је тек
             име. И његови ликови ту, на посудама од
глине, фигуре из стења надиру.
Клице доброте и греха сјакте им из очију.
Ирод за столом: печени петао улеће и кукуриче:
    „Christus natus est! - погубљени слуга -
близу, крај тек рођеног детета, испод јата лица
    честитих и беспомоћних налик на мајмун-
    чиће.
А разлетели ход верника
одјекује кроз гротла обрасла у крљушт змајевску
(Слике снажније у сећању но кад их голим оком
    видимо, најизразитија је крстионица док кру-
    жи лакобрујним рингишпилом сећања).
Нигде заветрине. Свуда опасност.
Као што беше. Као што јесте.
Тек онамо, унутра, мир се находи, у усутој води
    коју нико не опажа,
али по околним зидовима пламти борба.
И мир може пристизати кап по кап, можда у ноћи
нашег блаженог незнања
или онако као док човек лежи у болници под
    инфузијом.

Људи, звери, украси.
Предела нема. Само украси.

Господин Б., мој сапутник, пријатан, изгнаник,
побегао с Робин Ајленда, каже:
„Завидим ти. Према природи не осећам баш ни-
шта.
Али људи у пределима, то ми већ нешто говори" .

Ево људи у пределима.
Фотографија из 1865. Пароброд уз кеј у мореузу.
Пет особа. Госпођа у светлој кринолини налик на
    звоно ил' цвет.
Мушкарци попут статиста у неком рустикалном
    комаду.
Сви су згодни, неодлучни, на путу да ишчезну.
Искрцали су се на часак. Гасну, сасвим.
Пароброд је неки прастари модел -
дугачки димњак, церада, узано трупло -
потпуни странац, тек приземљени НЛО.
Све друго на слици је запањујуће стварно:
таласање воде,
супротна обала -
руку могу да отрем о храпаве стене брда, 
могу да чујем шум јела, 
тако је близу. То је 
данас.
Таласи су садашњи.

Сада, сто година касније. Таласи прилазе из нечи-
    јих вода и разбијају се о стење.
Идем дуж обале. Није као некад.
Толико тога треба да прогуташ, с толико њих да
    општиш одједном, а зидови су претанки.
Свакој стварки нова сенка за оном постојећом се
    придодаје
и чујеш је док се миче чак и у најгушћем мраку.

Ноћ је.

Окреће се стратешки планетарију. Телескопи зуре
    у мрак.
Ноћно небо просто врви од бројки, и све оне
    похрањују се
    у светлуцаву кутију,
    комад намештаја,
у ком је снага свакидашњег роја што ће у Сома-
    лији поље од пет ари часком изјести.

Не знам јесмо ли на почетку ил' до самог краја
    догурасмо.
Рекапитулација нам измиче, немогуће је.
Можда је то мандрагора -
(видети речник сујеверја:
                                       МАНДРАГОРА
                                       чудотворна биљка:
док је чупаш из земље пушта стравичан крик, ка-
    дар да човека убије. Стога, ваља да то чини
    пас...)




IV

Из заветрине,
увећане слике.

Окрек мехурасти. У бистрој води просијавају шу-
            ме морскот корова, к'о роса младог тако да
            бих се радо онамо преселио и свом својом
            дужином простро у његовом огледалу и у
            тим дубинама нестао - међ' морским тра-
            вама што су с вишњим светом у вези по-
            моћу ваздушних мехурића баш као што и
            ми са својим идејама плутамо.

Морски акреп. Риба, која је жаба, и што би да по-
            стане лептир, а тек трећим делом у томе
            успева; скрива се у морској трави, али се
            уплиће у мреже покушавајући да се иско-
            беља својим патетичним бодљама и бра-
            давицама - док је испетљаваш, шаке ти
            сијају од слузи.

Камене плоче. Напољу, по сунцем разгрејаном
            лишају инсекти гамижу, попут штопе-
            рице хитају - бор бацио сенку, нежно је
            помичући ко сказаљку ручног сата - у мени
            заустављено посве, до у бескрај, време
            што иште заборав свих језика и изумева
            перпетум мобиле.

Ти, у заветрини, можеш чути како трава расте: неја-
    ко бубњање подземља, шапат милиона плинских
    пламичака - јер тако је то кад раст траве слушаш.

И гле: водени бескрај, без иједне капије, отворених
граница што се, идући им у сусрет, све више
размичу.

Има дана када је Балтичко море спокојни, нeдо-
    гледни кров.
Сневаш тад безазлено о ономе што ће по крову
    допузати и покушати да доведе у ред конопце
заставе
покушати да дигне
тај дроњак -

заставу отрцану ветром, почађавелу крај димњака
    и од сунца избледелу толико да би могла бити
    свачија:

Али, далек је пут до Лијепаје!




V

30. јул. Залив је постао крајње необичан - први
            пут након година, ево, данас све врви од
            медуза, надимају се у миру и блаженству,
            власништво су једне бродске компаније:
            АУРЕЛИЈА, струја их носи попут цветова
            неког морског погреба, извадиш ли их
            на суво, облик им ишчезава, као кад би
            неизрециву истину истргнуо из њеног
            ћутања и конзервирао је у мртви желатин,
            да, оне су непровидне и морају остати што
            jесу.

2. август. Нешто би да се искаже, но речи никако
            да се сложе.
Нешто неизрециво,
занемелост,
нема речи, али можда је ту стил...

Дешава се да се усред ноћи пробудиш
и брзајући бацаш некакве речи
на најближи папир, по белинама новина
(речи блеште смислом!),
али изјутра исте речи ништа више не значе,
    шкработине су, муцања.
Или одломци високе ноћне стилистике минуле у
    неповрат?

Музика походи неког човека; он постаје компо-
    зитор, приређује концерте, ствара име; поста-
    вљају га на чело конзерваторија.
Престаје да буде тражен, власти га понижавају.
Као главног прогонитеља истурају његовог уче-
    ника К.
Тај му прети, деградира га, уистину гони.
Кроз неколико година немилост мине, рехаби-
    питују га.
Али, стрефи га излив крви у мозак: десна страна
    одузета, плус губитак моћи говора, разабира
    само краће реченице, прича невезано.
Не тичу га се више ни напредовања ни осуде.
Али преостаје музика: још компонује у свом стилу
    и постаје медицински феномен у времену које
    му је преостало.

Исписује музику на штива што више не разуме -
на истоветан начин
и ми изражавамо понешто својим животима
у овом бујном хору муцаваца.
Лекције из умирања трају неколико семестара.
    Пратио сам их с мени непознатим колегама
(ко сте ви?)
- напокон је свако од нас добијао сопствени
    образовни ниво.
Буљио сам у небеса и земљицу и у бело,
а потом писао дугачко писмо умрлима
на писаћој машини без траке тек с граничницима
тако да се све речи откуцаше без трага.

Стојим с руком на кваки од врата, одмеравајући
    било дома.
Живот струји зидовима
(Деца се боје да спавају сама горе у поткровљу -
    што мене чини сигурним, њих узнемирује.)

3. август. У влажној трави, напољу,
вуче се гласоноша из средњег века: виноградски
    пуж
префињени  блештави  сиво-златни љускар са
    својом лагашном кућицом,
запаћен од калуђера који су обожавали escargots-
    да, фрањевци бејаху овде,
ломише камење и гасише креч, острво је пало у
    њихове руке 1288, краљ Магнус им га даривао
(Дарови ови и све друго с њима / срешће га опет
гори на небесима)
шума паде, пећи букнуше, креч за подизање
    манастира бродови
однеше...
            Братац пуж
у трави, готово непомичан, чучи, рошчићи му се
    усукују
и опет испалацавају вани, немирно и колебљиво...
Каква сличност са мном у мојим тражењима!
Ветар што васцелог дана дуваше тако помно
-   и на најудаљенијем острвцету свака травка ту је
    избројана -
затихну негде сред острва. Пламичак шибице
    усправно гори.
Уљане слике с морским мотивима и шуме тону
    загрљене у мрак.
Тамни и лишће петоспратног дрвећа.
„Свако је лето последње" Ово су тек испразне
    речи
за створења у поноћи касног лета
кад попци на својој машиници штепују ко луди
и Балтичко море је близу
и џеџи самотна чесма сред жбуња дивље руже
ко статуа коњаника. Вода с укусом гвожђа.




VI

Бакино житије пре но што у заборав падне:
    родитељи јој помреше млади,
најпре отац. Кад удовица осети да ће болештииа и
    њу однети,
пође од куће до куће, чамцем од острва до острва
са својом кћерком. „Ко ће се о Марији бринути!"
    Туђа нека кућа
на другој страни залива узе је. Могло им се.
Али не беху и добри колико имућни: Прште маска
    сажаљења.
Маријино детињство сврши се пребрзо, поста
    бесплатни слуга
и вечито   прозебла.   Годинама.   Трајна   морска
    болест
услед  бесконачног веслања,  малтретирања за
    столом
о празницима, подругљиве гримасе, звоцања:
Буди нам захвална, буди захвална!
            Никада се за прошлим није освртала,
и зато је могла да види Ново
и притрли га.
А ђаво нек носи то што је окружује!

Сећам се ње. Умео сам да jој се привијем
и у самртном ропцу (баш оном тренутку пре-
сељења?) упутила је једну мисао
тако да сам ја - петогодишњак - појмио шта је по
    среди
и читавих пола сата пре но што јекнуше звона.

Сећам се ње. Али на наредној браонкастој
    фотографији
је непознати мушкарац -
у оделу из средине прошлог века.
Тридесетак му је: обрве јаке,
лице што ме гледа право у очи
и шапће: „Ту сам ја".
Али ко је оно „ја"
нико се више не сећа. Баш нико.

Туберкулоза? Изолованост?

Једном је застао
на травнато-каменитој падини окренутој према
    мору
и осети црни повез преко очију.

Гле, иза густог шипражја - је ли оно најстарија кућа
    на острву?
Сниска двестагодишња рибарска кућица од мр-
    ких, тешких, грубо тесаних балвана.
И савремена месингана брава шкљоцну на свему
    томе, блештећи к'о алка на њушци маторог
    бика
што одбија да крене.
Обиље снуждених стабала. Ти прастари црепови
    на крову што слећу један преко другог
(Најочитији пример разорног дејства вишего-
дишње ротације Земље.)
подсећају ме на нешто... био сам тамо... чекајте:
    старо јеврејско гробље у Прагу,
где мртви обитавају згуснутије него за живота, све
    камен чело камена.
Изобиље љубави у ланцу! Црепови са записима од
    лишаја на недокучивом језику
камени нишани гетоизираног гробља житеља
    архипелага, камење најпре подигнуто, потом
    пало -
Уџерица светли
сјајем свих што их је талас једном
    неки
одовуд према њиховој судбини.


превод са шведског: Мома Димић


Нема коментара:

Постави коментар