четвртак, 18. јул 2013.

Владан Десница - Прољећа Ивана Галеба (одломак)




У то златно доба човјечанства, све што се догађало, догађало се далеко. Људи су били поразмјештани на својим шаховским пољима, мирно су сједили у својим претинцима, преграцима, преградицама годишњих доба, чиновних разреда, дневних хорара, и није било те силе и тог догађаја који би могао човјека спријечити да у одређени сат узме одређену жлицу сирупа против кашља или одређену пилулу против лијености цријева, или да сачека испред цркве супругу с вечерње. А читава потреба за доживљавањем, читава потражња мисаоне и осјећајне машине за догађајном материјом коју ће она прерадити и испрести, намиривала се увозом из далеких крајева. Сва та сировина — па био то месински потрес или бурски рат, потонуће трансатлантика или поплава Жуте ријеке — све је то долазило извана. Морила ме питалица: је ли то стога што смо ми овдје некакав привјесак свијета, његово слијепо цријево? Или се и у другим странама кугле земаљске „догађајем” зове само оно што долази издалека, док се најближем, оном што нас непосредно окружује, не признаје достојанство „догађаја”? А можда се и код нас нешто догађа? Можда и код нас шарају некакви потреси, тону некакви трансатлантици, преплављују некакве ријеке, само што ми то не запажамо? — Тјескоба безгласног доживљавања „кроз стакло”: проматрање зеленкастог живота у акварију. Кошмарски зачарана непокретност збивања. Чудно расцијепљени доживљај близина-даљина: рађање носталгије за далеким. 
Ја сам редовно присуствовао тим сијелима и слушао те разговоре, у дане кад није било сунца па дјеца из родбине и сусједства не би дошла на игру с плавим јабукама у ходнику. Ћубио сам међу тим старим људима слушајући често сами звук њихових гласова и примајући у себе саму кору њихових разговора. А успут сам зарезивао окрутном дјечјом оштрином сваку безначајну вањску појединост. Запажао сам како се у узбуђеном говору једноме треска чуперак никотином прогрушане брадице, или како се други већ три пута несвјесно машио за марамицом у џепу да се усекнуо, и како је сваки пут, заскочен објекцијом противника, обуставио ту кретњу и одгодио ту потребу. Ишчекивао сам кад ћe поновити гесту, погађајући јој прави час према фазама јачег загријања или попуштања и одадимања распре, и добивао сам ocjeћaj као да ја управљам тим његовим несвјесним кретњама. Тад сам по први пут доста јасно наслутио да прозирати људе значи отприлике исто што и владати њима. И чини ми се да сам већ тада осјетио како то може да и за нас саме буде неугодно и однекуд болно до те мјере да нас често сили да зажмиримо како бисмо малко расплинули слику стварности и омекшали јој крутост обриса. Оштро ми се засијецала у памет развезена врпца на дну дугих гаћа једнога, тачно сам знао број дугмета на прслуку другога. Примјећивао сам како је ономе што се у говору поиграва привјеском на ланцу сата пала на врх фризуре над челом некаква ситна пахуљица, и како је он неопазице подноси, излажући даље своје разлоге с неумањеном озбиљношћу. Немирни прсти каткад би му застали, кад би живљи моменат у дискусији јаче привукао његову пажњу; привјесак би се закратко смирио, окренут или на страну на којој је била излизана камеја од агате или на ону на којој је била препукла плочица од зеленог малахита. А ја сам бројао испатке и покушавао да им погодим даље смјене. Знао сам да му жена болује од рака у утроби и да ће ускоро умријети. Замишљао сам како у ноћи лежи поред ње — она спава а он бдије — и у њој незауставиво нешто расте, расте. (А докле ће, мили боже, тако то да расте? и како ће то да сврши? и што ће бити послије?) То сам сазнање носио увијек будно у свијести, и ма шта он радио, ма куда кретао, гледао сам га увијек у знаку и под печатом тог скорог и неминовног удеса. Изгледало ми је чудно што он сам у загријаности дискусије на махове то потпуно заборавља, и настојао сам да по његовим кретњама, по изразу његова лица, по нервозном поигравању с привјеском, одредим тачан час кад му је мисао на тај удес опет исплутала у свијест. Чинило ми се да запажам како би му се најприје, прије него сама мисао, породила нека нејасна слутња те мисли: као сјена длана да је прешла преко обасјане плохе. Прсти би му нервозније узели обртати привјесак, брже би се смењивала излизана агата са препуклом малахитном плочицом. Лице би му одједном дошло кошчатије, испијеније, наочиглед је тамњело и најзад добивало спечену, печалну боју, као код тешких никотиничара. Онда би му избиле грашке зноја на челу, збацио би ногу коју је дотле држао преко ноге, а између њега и свега око њега залегла би нека нагла и велика даљина: то је био час кад се родила свјесна мисао. Замишљао сам као да је њен прилазак најављен потмулим ударом гонга негдје у његовој нутрини; и чисто сам напрезао слух не бих ли се и ја окористио којим изгубљеним титрајем. Повукао би се из дискусије — и физички би се малко одбио од стола забацивши се леђима на наслон столице, као играч кога не служи карта и који је одлучио да пропусти неколико дијељења без свог учества. Остали би настављали загријано своје расправљање не примјетивши ништа од свега тога. А кад би онај случајно обрнуо према мени своје пепелно, цијанотично лице, ја бих брже скренуо поглед и презнуо као мали звјерокрадица. Иако од најранијих година скроз сентименталан, и ваљда рођен с укусом за болећиву осјећајност (несентименталне људе, ма како они умни, способни, па и надарени били, одувијек сам нагонски осјећао као мање вриједне, заправо дефектне), у том оштром запажању чисто бих заборавио на чуствовање. Оно би се сад одједном трзнуло, с накнадном ужурбаношћу због грешног закашњења, и у појачаној мјери, готово с тежњом да надокнади пропуштено.
 



Нема коментара:

Постави коментар