уторак, 29. октобар 2013.

Антологија старе јапанске поезије

Злаћана врана слеће на западне колибе;
вечерњи добоши оглашују
да се прекратко живи.
На путу ка смрти нема крчми –
чијој ли кући ноћас ходим?
Оцу

Па и ако ме не волиш,
зашто не дођеш
да барем видиш наранџу,
процвалу, у мом врту?
Незнана песникиња

Знам, моја драга чезне за мном.
У води коју захватих шаком,
видим је где ми се смеши.
Мумаро

У овој дугој ноћи, дугој
као реп златног фазана
што се полако вуче –
зар ћу спавати сама?
Хитомаро

И то је, значи, све?
А рачунасно,
нас двоје
на хиљаду година.
Јакамоћи

Коров је тако густ
да се и не види стаза
што води моме дому.
Израстао је док чеках
неког ко не хте да дође.
Хенђо

Тако сам сама,
као коров што плови
истргнут из корена.
Кад би ме вода подстакла,
верујем, пошла бих за њом.
Оно но Комаћи

Овога мирног пролећног јутра,
озареног меком светлошћу
растрзаних небеса,
зашто се латице трешње
стресају тако неспокојно?
Томонори

Мада сам сигурна
да неће доћи,
у сумрак,
док цврчци пискаво зриче,
идем  до вратанца, и чекам.
Незнана песникиња

Моја љубав и не зна
ни куда би,
ни шта би.
Мисли ми досежу
до сусрета, не даље.
                                Мицуне

У зору, неодлучни Месец
бејаше прохладан као растанак.
Од тада, ништа није
болније од свитања.
                                Тадамине

Је ли могуће да је свет
од памтивека
жалобан био –
или је постао такав
једини зарад мене?
                                Незнани песник

Лелујајући реком,
нестаје пена.
Тако, текући вечно,
без станка, постајем и ја
то што сам.
                                Незнани песник

Како да размишљам
о пролазности
росе,
кад ћу и ја траву
газити тако кратко?
                                Незнана песникиња

Ни јутром ни с вечери
очи не одвајам
од шљивиног цвета.
Па кад то, онда,
вене?
                                Цурајуки

Како је тужно:
за трен заборавити
да више није жива,
па упитати
где је.
                                Цурајуки

Утонулој у мисли,
свици над реком ми личе
на моју сопствену душу
што уцвељена
лута.
                                Изуми Шикубу

Нека се посече то дрво,
кад тако заповеда
мој Пресветли Господар;
али кад дођу славуји –
шта да им кажем?
                                Кћи Цурајукија

Мишљах да ми се иње
забелесало на рукаву;
покушах да га отресем,
али то беше
месечина.
Кунијуки

Негде за облацима
полеглим по високом горју,
јесењи Месец оклева да се појави
док се све небо не разбистри
и док не падне мрак.
                                Тадамићи

Ако поживим,
можда ћу чежњиво да се сећам
ове туге,
као што се сад са нежношћу осврћем
на дане што ми изгледаху несрећни.
                                Кијосуке

Нигде никога...
Сушта се боја лепоте
не може изразити:
над тамном зимзелени
сумрак се нагомилава,
далеко, над јесењим бреговљем.
                                Ђакурен

Изнурен живљењем,
мишљах да ће ми овај заселак у брдима
бити сигурно уточиште,
али, на бистром небу, овај поноћни Месец
сувише продорно зрачи.
                                Шунези

Говорио си
како ме нећеш заборавити,
али то беху само речи.
Јер, све што оста,
то је Месец што је блистао оне ноћи,
и што се опет јавља.
                                Арише

Дубоко у брдима,
отев га од олује,
борје, с гране на грану,
растреса
пожудни јеленов крик.
                                Шино

Мада унапред чух
да сваки састанак значи
и растајање,
подах се љубави према теби
не зазирући од будуће зоре.
                                Теика

Још јутрос мишљах –
биће то само још један
привремени растанак.
Али то је, сад знам,
последње путовање.
                                Хоши

Мада је водопад
ућуткан
давно,
његово име
као да и сад хучи.
                                Кинтоу

Одскора,
ни јад не могу
назвати јадом,
јер бол ме мој, рекла бих, учинио
неспособном за бол.
                                Ћикако

Ветар јењава, али цветне латице
још опадају.
Птица пропева, и ето, планина бива
још тајанственија.
                                Незнани песник

Крици мајмуна одјекују
густом шумом.
У бистрој води, дивље су гуске
дубоко одсликане.
                                Незнани песник

Гуске не желе да оставе свој одраз,
а води није ни стало да га задржи.
                                Незнани песник

Дрво одржава телесну снагу ветра;
талас оваплоћује дух Месеца.
                                Незнани песник

Дрвени петлић кукуриче у поноћ;
сламно псетанце лаје на ведро небо.
                                Незнани песник

Ако не нађеш то у себи,
где би могао то да тражиш?
                                Незнани песник

Треба назрети Сунце и усред кише;
и црпсти бистру воду из самога дна ватре.
                                Незнани песник

Где престаје чаркање између јесте и није
- не знају то ни мудраци.
                                Незнани песник

То се не може докучити духом,
а ни безумљем му се не може ући у траг.
                                Незнани песник

Ако сусретнеш просвећеног човека,
не поздрављај га речима, а ни ћутњом.
                                Незнани песник

То се не може уобличити речју;
у то се не може продрети ћутњом.
                                Незнани песник

Трунка што се узвитла, помути небо;
честица прашине прекрије читав свет.
                                Незнани песник

Живот је мач што рањава,
а не може себе да рани;
он је око што види,
али не види себе.
                                Незнани песник














Мрака још нема
али је јесен
стигла до прозора, са кишом.
                                Соги

Лишће
које је ноћас опало са дрвета,
Прикрива синоћну кишу.
                                Соги

Борови знају у душу
оног што жали
за снегом у градини.
                                Соги

Ослонив шаке на тло,
стара, отмена жаба
гласно се присећа неког напева.
                                Сокан

Зурим... зурим
у вез на моме узглављу.
Дуга је ноћ.
                                Теитоку

Месец, у поноћ –
велики грумен
студени.
                                Теишицу

Кад лед и вода
изгалде старе распре,
опет су пријатељи.
                                Теишицу

Првог пролећног јутра,
на кога ли то
личим?
                                Башо

Пролећно јутро:
то безимено брежје,
самотно, поврх магле.
                                Башо

Ладолеж је узбудљив
и кад је насликан
невештом руком.
                                Башо

У селу где немају звона –
шта ли чине,
с пролећа, у сумрак?
                                Башо

У својој уџерици,
све чиме имам да те угостим,
то је – да су комарци мали.
                                Башо

Хват летње траве –
све што остаде
од снова бојовника.
                                Башо

Шкољка је
затворена.
Врућина је!
                                Башо

Тако је тихо
да и зрика цврчака
грезне у стење.
                                Башо

Глас кукавице,
испуштен у језеро,
лелуја по њему.
                                Башо

Птичица
пребацује нит звука
преко воде.
                                Башо

Пошто су испевали
све песме,
славују ћуте.
                                Башо

Уз сваки налет ветра,
лептир се сели
на врби.
                                Башо

С времена на време,
облаци нуде предах
онима што гледају Месец.
                                Башо

На оголелу се грану
спустила врана.
Јесењи сумрак.
                                Башо

Ове јесење вечери
нико не ходи
тим путем.
                                Башо

Ове јесени,
осећам старост
у птицама, у облацима.
                                Башо

Све ми се чини
да је свет мртвих налик
на ово јесење вече.
                                Башо

Први снег ове године
на дрвеноме мостгу
што се тек гради.
                                Башо

Зимско беспуће.
У једнобојном светлу,
хук ветра.
                                Башо

Сред новогодишњег славља,
мисли ме воде једном
самотном јесењем предвечерју.
                                Башо

Уђи, довикујем, уђи! ...
Неко и даље лупа
о капију под снегом.
                                Киораи

Птице селице!
И ја сам пролазник,
овде, у завичају.
                                Киораи

Новогодишњи дан:
небо је безбојно,
врапци празнослове.
                                Рансецу

Како је нероткиња
нежна
према луткама!
                                Рансецу

Ноћне обредне игре.
Дах им је био
иза тих образина.
                                Кикаку

Летњи пљусак.
Жена седи сама,
и гледа напоље.
                                Кикаку

Зимска ноћ.
Без разлога, тек ако,
слушам суседе.
                                Кикаку

Дуга ноћ.
Шумор воде
говори оно што мислим.
                                Гоћику

Све јаче тапкају капи по кишобрану,
али он улази на суседова врата.
Вече је све мрачније.
                                Ранран

Зрикавче мој,
мада га не испраћаш песмом,
дан се мрачи.
                                Суте-ђо

Њихов сопствени одсјај у води
плаши
свице.
                                Суте-ђо

Замире ватра
у дубокој ноћи.
Неко куца на врата.
                                Киороку

Жбун,
посечен већ за ватру,
почео је да пупи.
                                Бонћо

Зором, мрак у бунару.
С првим се ведром извлачи
цвет камелије.
                                Какеи

Кад је пробудише да види Месец,
она се застиде
што је спавала.
                                Сора

Звезде у рибњаку.
По њима пршти
ледена киша.
                                Сора

Ујутру после непогоде,
једино лубенице
не знају ништа о томе.
                                Содо

Преда мном – моја сенка,
води ме кући
по месечини.
                                Содо

Шетајући у ноћи,
мешам свој кашаљ
са цврчањем зрикаваца.
                                Ћосо

Изгоре ми кућерак;
па ипак, видех
како опада лишће.
                                Хокуши

За трен,
кад свитац неста –
самотна тама.
                                Хокуши

Девојчица
вечера сама
у јесењем сутону.
                                Шохаку

Већ сам је дохватио,
али не одломих ту ружу,
и одох.
                                Сампу

Час склапа пријатељства,
час смртно стрепи од других,
сићушно врапче.
                                Оницура

Ено! , кажемо,
али свитац
већ оде.
                                Оницура

Људски гласови.
Ходочасник у ноћи.
Хладно је.
                                Јаха

Непомични пламичак
у широкоме кругу
зимске осаме.
                                Јаха

Ведром
захватих Месец,
па га просух по трави.
                                Рјухо

Једино реком
тече мрак;
другде су свици!
                                Ђијо-ни

Заточен у мојој шаци,
свитац ми засјајкује
и просијава прсте.
                                Таиги

У бистром газу,
ножице ћутљивог девојчета
муте пролећну воду.
                                Бусон

Мајске кише:
чак је и безимен поток
за страхопоштовање.
                                Бусон

Дуги и полагани пролећни дани
један за другим ме воде
у давнину.
                                Бусон

Пева та кукавица,
а нема ни родитеља,
ни деце!
                                Бусон

Прозрачна вода;
нема је ни за гутљај,
али како је дивна!
                                Бусон

У старом кладенцу
искаче риба за мувом.
Тмури шум.
                                Бусон

Пошто одсекох божур,
те вечери,
малаксах.
                                Бусон

Нашав се без шешира,
страшило
оста збуњено.
                                Бусон

Маказе оклевају,
за тренут,
пред белим хризантемама.
                                Бусон

Леђима окренут ветру,
старац
што сече трске.
                                Бусон

Још сам самотнији
но лани.
Јесење вече.
                                Бусон

Све блеђи Месец, све блеђи,
а онда зађе.
Како је хладна ноћ!
                                Бусон

Док пада јесења киша,
садашњост као да је
одавно прошла.
                                Бусон

Језа ме проже:
чешаљ моје умрле жене,
у нашој ложници, под мојим стопалом...
                                Бусон

На удар секирe –
ненадни мирис.
Дрво у зиму.
                                Бусон

Вилински коњиц:
пет-шест стопа над земљом –
на свом је небу.
                                Рјота

Шева:
само њен глас што се губи,
а нигде ње.
                                Ампу

Пролеће почиње
спокојно,
првим кораком роде.
                                Шоха

Штета је узбрати је,
штета не узбрати је –
ту љубичицу!
                                Нао-ђо

Како мирише
та шљива мога суседа,
а да је видим – не могу!
                                Тјора

Тишина: само се латице
крзају једна о другу
док веју, веју.
                                Тјора

Наједном, помислив на то,
изиђох у врт, и заплаках.
Пролећно вече.
                                Таиро

Срео сам краву
коју сам продао прошле године.
Дува јесењи ветар.
                                Оемару

Пролећни сумрак.
Као да нису ничија,
та напуштена ручна колица.
                                Гиодаи

Сасвим је равнодушно
према зрацима Сунца на заласку –
страшило.
                                Ширао

Од када угледа свет,
престаро је –
страшило.
                                Ниофу

Страшило
изгледа као људски створ
кад пада киша.
                                Сеиби

Зимска самоћа.
Једини ми је садруг
тишина.
                                Теига

Повећа одаја,
и никог у њој
сем једне једине муве.
                                Хјакући

Крава коју сам продао
одлази из села
у маглу.
                                Хјакући

За разиграном светковином
у славу мртвих, само шумор борова
и зов цврчака.
                                Согецу

Угасим ли светиљку,
сен ми се моја
враћа.
                                Незнани песник

Тамо где живим,
преоста више страшила
него људи.
                                Ћасеи

Ни за ватру не ваља,
онако труло,
страшило!
                                Шошу

Ко више воли,
више и надноси свој кишобран
над вољено створење.
                                Незнани песник

Први пут су се срели
када хватаху свице,
у тами љубави.
                                Незнани песник

Сљубити се
са тамом,
значи – заљубити се.
                                Незнани песник

Нов се пут
гради
у дну мог срца.
                                Незнани песник

Пошто се воле,
ћутљивији су
него две лутке.
                                Незнани песник

Она тек друге ноћи
седа
за који педаљ ближе.
                                Незнани песник

Питајући га: Зашто хоћеш
да се замонашиш? Зашто?
она се привија уз њега.
                                Незнани песник

Изиђох
да га заборавим,
а видех лице налик његовом.
                                Незнани песник

Звоно купљено
после дугог ценкања,
звони постиђено.
                                Незнани песник

Када се падне у јарост,
ваља бацити поглед
на море.
                                Незнани песник

Како су лепа
усташца
одојчета док зева!
                                Незнани песник
Скакавац
када угине,
личи на лутку.
                                Незнани песник

Одлази
с тешким бременом,
као утонуо у мисли.
                                Незнани песник

Пење се уз стубиште,
и спотиче се
о своју јарост.
                                Незнани песник

Сен јој
пробада
срце.
                                Незнани песник

Смејалице
на образима моје жене
виђају се све ређе.
                                Незнани песник

Док сам то стрпљиво подносила,
збораше ми се
руке.
                                Незнани песник

То лице сина
што дође кући за празник,
час је ведро, час мутно.
                                Незнани песник

Слеп дечак
дуго
испија млеко.
                                Незнани песник

Док пише писмо,
слуша
падање снега.
                                Незнани песник

Кад човек добије дете,
тад научи имена
свих паса уоколо.
                                Незнани песник

Прошлост
никада не напушта
луткино лице.
                                Незнани песник

Истина се казује
тек кад се
смрачи.
                                Незнани песник

Слепчева мудрост
луња
кроз мрклу ноћ.
                                Незнани песник

Пошто већ није умро,
преправља
свој опроштајни спев.
                                Незнани песник

Онај ко се повуче из живота
добија онолико
колико му је отето.
                                Незнани песник

Нико не зна
шта мисли
стражар.
                                Незнани песник

Новогодишњи дан:
моја страћара
иста је као и увек.
                                Иса

Жаба ме
гледа –
али кисело!
                                Иса

У овом нашем свету
ходамо ивицом хада
загледани у цвеће.
                                Иса

Пребројава се новац
кад – ето ли лептира,
и наста збрка!
                                Иса

Лепрша лептир:
све ми се чини
да сам створен од праха.
                                Иса

Не плачи, о зрикавче!
Нема љубави без растанка
ни за звезде на небу!
                                Иса

Једно људско створење
и једна мува,
у пространој одаји.
                                Иса

О, први свиче!
Што ми окрећеш леђа?
Неразумниче, па то сам ја!
                                Иса

Чак и пред страшилом,
овако стар
стидим се себе.
                                Иса

Ту где се родих,
све што затичем и што дотичем –
трнов је цвет!
                                Иса

Ничега немам,
а срце ми је ведро
у загрљају свежине.
                                Иса

Риба у посуди
и не зна шта је
свежина предвечерја.
                                Иса

Тишина.
Висови облака
у наручју језера.
                                Иса

С вечери, на месечини,
иду у походе гробљу,
уживајући у свежини.
                                Иса

Детлић
још увек кљуца у исто место,
а дан је већ при крају.
                                Иса

И за вас, бувице,
ноћ мора да је дуга,
дуга и самотна.
                                Иса

Зими, у гају,
одјеци,
давни, давни.
                                Иса

У потелуши где проживех
све ове године, сиромашки,
нема шта да се ради –
те опет чистим ово земљице око ње
што сам већ почитио.
                                Котомићи

Готов је ватромет,
сви су отишли.
Како је мрачно!
                                Шики

Ходите, освежите се,
лелујави
духови мртвих!
                                Шики

И не знајући
да је то место славно
он копа њиву.
                                Шики

Дуга ноћ.
Размишљам како ће све да буде
кроз хиљаду година.
                                Шики

Дуго се светиљка миче,
па нестаје у неком кућерку.
Беласају се туробна брда.
                                Шики

Јесењи олуј
баца ми у лице
мој сопствени глас.
                                Меисецу

Камење на дну реке
као да се мешкољи
у бистрој води.
                                Сосеки

Понех на плећима мајку,
тек шале ради,
два-три корака, па заплаках:
тако је лака.
                                Такубоку

Кад, као редак гост,
у срце наврати
спокој,
лако ми је да слушам
и откуцаје сата.
                                Такубоку

Нека се врата затварају,
подалеко,
у поноћ.
                                Хосаи

И добовање
кишних капи –
све је старије.
                                Сантока

На разасутом зрневљу града,
присенци траве.
Сунце махнита.
                                Секитеи

Мој ме сопствени кашаљ,
личим на одбачену
љуштуру зричка.
                                Боша

Мој ме сопствени кашаљ
оставља,
и разлеће се шумом.
                                Боша

Вече...и срећа
док перем своја стопала.
Само те две-три речи.
                                Каито

Топло јесење сунце –
као да ми умрли пријатељ
стави шаку на раме.
                                Кусато

Стаза под опалим лишћем
води до гробова на брегу,
и тамо престаје.
                                Хацунаро

Крај покојника,
јесењи ветар дува
право у ноздрве.
                                Дакоцу

У зиму, уз светиљку,
мртав лик није далек
од живог.
                                Дакоцу

Побеже змија,
али је њен укочени поглед
још у трави.
                                Кјоши

Птице певају
све гласније, па све тише и тише,
док не ућуте.
                                Кјоши



Компаративни превод са француског, енглеског, руског и немачког: Драгослав Андрић.

Репродукције објављене уз прилог такође се налазе у књизи Антологија старе јапанске поезије приређивача Драгослава Андрића. 






Нема коментара:

Постави коментар