Jukio Mišima - Zlatni paviljon (odlomak)

             

                Očev kovčeg je, u stvari, položen na najpogodnije mesto, kao da su već bile izvršene sve moguće pripreme za njegovo odnošenje. Moja mati, mladi sveštenik i parohijani plakali su stojeći ispred kovčega. Mladi svešteni je čitao sutre* nevešto i zbunjeno, kao da još i sada očekuje uputstva od oca, mada je on ležao pred njim u kovčegu.

                Očevo lice bilo je utonulo u prvo letnje cveće. A cveće, još sveže, delovalo je nekako opojno i neprijatno. Činilo se kao da se ono naginje i viri u dubinu bunara. Jer lice mrtvaca tone beskrajno duboko ispod površine na kojoj je živelo, ostavljajući na nas preživele samo utisak maske okrenute prema nama; u stvari, ono tone tako duboko da se više nikada neće moći da izvuče na površinu. Lice mrtvaca nam govori, bolje od bilo čega na svetu, koliko smo svi daleko od fizičke supstancije, i koliko je nemogućno da je dodirnemo rukom ili, bar, da shvatimo njeno postojanje. Bilo je to prvi put što sam se našao u situaciji u kojoj se duh, suočen sa smrću, pretvorio u običnu fizičku supstanciju; i tada sam osetio da, konačno, počinjem postepeno da shvatam zašto mi majsko cveće, sunce, moj radni sto, školska zgrada, olovke – sve fizičke supstancije -  zašto mi sve to izgleda toliko hladno kao da postoji negde veoma daleko od mene.

                Majka i parohijani posmatrali su me pri tom poslednjem susretu sa ocem. Ali moje tvrdoglavo srce nije prihvatalo tu analogiju sa svetom živih koju podrazumeva reč «susret». Jer to nije bio susret, nego sam ja, jednostavno gledao u očevo mrtvo lice.

                Leš samo posmatramo. I ja sam samo gledao. Svest da je posmatranje, to jest čin gledanja u nekoga bez ikakve naročite misli, kao što čovek obično gleda, u tolikoj meri dokaz privilegije živih bića, ali da to isto posmatranje može da bude i izraz svireposti -  sve je to za mene tada bilo jedno upečatljivo i novo iskustvo. I tako sam kao dečak, koji nikada nije glasno pevao, niti jurio unaokolo vičući na sav glas, uspeo da shvatim činjenicu da sam živ i da postojim.

___________ 

* Sutra: budistička molitva. (Prim. prev)

Prevod sa japanskog: Dejan Razić

Čezare Paveze - Kukuruzište

Kukuruzište
(Il campo di granturco)

Toga dana, kada sam se zaustavio u podnožju jednog kukuruzišta i slušao šuštanje dugih suhih stabljika koje su se njihale na vjetru, sjetih se nečega što sam već dugo vremena bio zaboravio. Iza polja, koje se nalazilo na uzbrdici, visjelo je prazno nebo. "Ovo je mjesto kamo se čovjek mora vratiti", rekoh i gotovo odmah utekoh na dvokolici, kao da moram odnijeti vijest nekomu tko je bio daleko. Ja sam bio taj koji se nalazio daleko, daleko od svih kukuruzišta i svih praznih neba. Onoga dana bilo je jedno polje; mogla je biti jedna stijena nagnuta nad cestom, jedno osamljeno stablo na sedlu nekog brežuljka, jedan čokot loze na rubu neke strmine. Neki daleki razgovori u vremenu se zgušnjavaju i ostvaruju se u prirodnim oblicima. Ove oblike ne izabirem ja: oni znaju izroniti, naći se na mojemu putu u pravom trenutku, kada najmanje na to mislim. Ne postoji ni jedna meni poznata osoba tako smjerna kao oni.

Ono što mi kukuruzište kaže u kratkim trenutcima dok ga se usudim promatrati, je to što kaže onaj tko je pustio da ga se čeka, a bez kojega se nije moglo učiniti ništa. “Evo me”, jednostavno kaže onaj koji je pustio da ga se čeka, no nitko ga ne lišava prkosna pogleda koji mu se dobacuje kao nekom gospodaru. Naprotiv, usred niskih stabljika kradom bacam pogled prema nebu, kao netko tko gleda preko objekta, gotovo očekujući da se sam od sebe otkrije, dobro znajući da se tu ne može ničemu nadati što ono već ne sadrži, i da bi jedan prenagli pokret mogao učiniti da svaka stvar zlo završi. Ništa mi ne duguje ono polje, kako bih mogao činiti drugo osim šutnje i pustiti ga da uđe u mene samog. A polje, i suhe stabljike, malo-pomalo mi šušte i zaustavljaju mi se u srcu. Među nama nisu potrebne riječi. Riječi su se izrekle prije mnogo godina.

Doista, kada? Ne znam. Doista ne znam što su si mogli reći jedno kukuruzište i jedan dječak. Ali jednoga dana sam se, zacijelo, zaustavio – kao što se samnom vrijeme zaustavilo – i potom dan poslije, pa još jedan dan, kroz jedno čitavo godišnje doba i kroz jedan život sam se zaustavio pred jednim sličnim poljem; a ono je bilo granica, obiteljsko obzorje preko kojega su se pokazivali brežuljci, niski koliko su bili daleko, poput lica na kakvom prozoru. Svaki put kada sam se odvažio zakoraknuti unutar žute šume, polje me moralo prihvatiti svojim pucketajućim i osunačanim glasom; a moji odgovori bijahu oprezni pokreti, ponekad nagli, kojima sam uklanjao oštre listove, saginjao se ispod slaka, a preko visokih stabljika upirao sam pogled u nebesku prazninu. U tomu šuštanju bijaše neke smrtne tišine zatvorenog i pustog mjesta koje je u udaljenom nebu zatvaralo obećanje života; nepoznatog, zavodljivog i zamršenog poput brežuljaka.

Da se tada vrijeme zaustavilo, to znadem jer ga još danas ponovno pronalazim netaknutog ispred polja. To je jedno nepokretno šuštanje. Shvaćam da pred sobom imam jednu stalnost, kao da sam dotakao dno nekog jezera koje me čekalo vječno jednako. Jedina je razlika što sam se onda usuđivao činiti nagle pokrete, probijao sam se kroz polje ispuštajući krik prema prijateljskim, prisnim brežuljcima koji su me, kako mi se činilo, čekali. Onda bijah dijete, i sve je sada mrtvo od onoga djeteta osim ovoga krika.

Godišnje doba onog polja je jesen, kada se iza redova kukuruza sve ponovno budi. Čuju se glasovi, berba je, noću se pale vatre. Nepokretnost polja sadrži i ove stvari, ali kao na stanovitoj udaljenosti, kao obećanja koja se naziru među suhim kukuruzovim granama. Sušenje lišća otvara uvijek veće dijelove neba, pokazuje još ogoljenije udaljene brežuljke. Mislimo i na ono što je iza, na noćna priviđenja na rubu šume. Ponekada u sjećanju izvire šuškanje žutoga lišća, što zadaje strah poput topota nepoznatog i strašnog koraka, poput izvijanja tijelâ u borbi. Sada su u daljini jedina stvar noćni kresovi na obroncima brežuljaka i suton među ljupkim stabljikama u polju. Umiruje samo pomisao da onaj tko se bacio na tlo - krijući se - je dječak, a da sa stabljika vise veliki klipovi koje će sutra seljaci doći obrati. A sutra dječaka više neće biti.

Ove se stvari događaju svaki put kada se zaustavim is­pred polja koje me čeka. To je kao da govorim s njim, premda se razgovor dogodio prije mnogo godina i čak su se i riječi toga razgovora izgubile. Meni je dostatan onaj skrivećki pogled, kako sam već rekao, a prazno nebo se ispunjava brežuljcima i priviđenjima.

Prevod: Jusuf Ali Hećimović

via BKG

Knut Hamsun - Pan, 9. poglavlje

9

Razgovarao sam sa Edvardom. Uskoro će kiša, rekao sam.

Koliko je sati? upitala je.

Pogledao sam u sunce i odgovorio: Oko pet.

Ona je pitala: Vidite li to tačno prema suncu?

Da, rekao sam, vidim.

Ćutanje.

Ali šta kad ne vidite sunce, kako onda znate ko­liko je sati?

Tada gledam druge stvari. Tu su plima i oseka, tu je trava koja polegne u određeno vreme, menja se pesma ptica; neke ptice počnu da pevaju kad druge utihnu. A mogu da odredim vreme po cveću koje se zatvara popodne, i po lišću, koje je čas svetlozeleno, čas tamnozeleno. Osim toga, imam osećaj.

Da, rekla je.

Očekivao sam kišu i nisam želeo, za njeno do­bro, da je zadržavam više nasred puta, pa sam u znak pozdrava dodirnuo kapu. Ali onda me najednom za­ustavila novim pitanjem, pa sam ostao. Pocrvenela je i pitala me šta u stvari radim ovde, zašto idem u lov, zašto ovo, zašto ono. Zar to znači da lovim samo ono najnužnije za hranu i ostavljam Ezopa da lenstvuje?

Opet je pocrvenela i kao da se postidela. Shvatio sam da je neko govorio o meni, i da je ona to čula, nije govorila u svoje ime. Dirnula me je, izgledala je tako bespomoćno, setio sam se da je ostala bez majke, njene tanke ruke odavale su da je bila zapostavljena. To mi je najednom sinulo. 

Da ja ne lovim da bih ubijao, lovim da bih živeo. Danas mi je trebala jedna šljuka i zato nisam ubio dve, sutra ću da ulovim drugu. Zašto bih lovio više? Živim u šumi, ja sam sin šume. Ionako je od prvog juna zabrana lova na jarebice i zečeve, i neće biti skoro ničega za lov; pa dobro, pecaću i živeću od ribe. Uzeću od njenog oca čamac da odveslam malo. Ne, ja nisam lovac da bih pucao i ubijao, naravno, već da bih mogao da živim u šumi. Dobro mi je tu; mogu da legnem na sto ili na zemlju kad jedem, ne moram da sedim uspravno na stolici, i ne obaram moju čašu. U šumi ništa ne branim sebi; ako poželim, mogu da legnem i zatvorim oči, tamo mogu da kažem šta god mi padne na pamet. Često, kada nešto hoćeš da kažeš, i to kažeš glasno, to zvuči kao glas is samog srca šume...

Kada sam je upitao razume li to rekla je ,,da''.

Nastavio sam da govorim, jer je gledala u mene. Kad biste samo znali šta sve vidim tamo u divljini, rekao sam. Zimi, dok hodam, mogu da vidim tragove jarebica na snegu. Odjednom tragovi nestaju, ptice su uzletele. Ali po otiscima krila mogu da vidim u kom pravcu je divljač odletela, i ubrzo je ulovim. Svaki put je drugačije. Često se u jesen desi da vidiš zvezde padalice. Šta je sad to? mislim se tada u svojoj samoći. Svet koga su zahvatili potresi, svet koji se ruši pred mojim očima? Kad samo pomislim da je meni - baš meni dato da u životu vidam zvezdu padalicu! A kad dođe leto, na svakom listu može da bude poneko sićušno živo biće; i vidim da neka nemaju krila, nikud ne mogu da stignu, moraju da žive i umru na tom malom listu gde su i došla na svet. Zamislite samo! Ponekad vidim plavu mušicu. Da, sve to ne zvuči kao bogzna šta, ne znam da li razumete.

Da, da, razumem.

Da. I ponekad gledam travu, a trava možda gle­da mene, ko bi to znao? Gledam jednu jedinu travku, možda malo treperi - i to je već nešto, mislim se. Vidi, kažem sebi, ova travka treperi! A ukoliko gledam u neki bor, na njemu je možda grana koja mi na trenutak privuče pažnju. Ali ponekad naiđem i na ljude u brdima, da, ima i toga.

Pogledao sam je - slušala je, iskrivivši malo vrat. Nisam mogao da je prepoznam. Toliko se unela da je potpuno zaboravila na svoje držanje, odjednom je izgledala nekako ružno i priglupo, donja usna joj je visila.

Da. rekla je i ispravila se.

Pale su prve kapi kiše.

Kiša, rekao sam.

Da, zamislite, kiša, rekla je i pošla.

Nisam je pratio kući, sama je otišla svojim pu­tem, a ja sam požurio gore prema kolibi. Prošlo je nekoliko minuta, počelo je da pljušti. Odjednom čujem kako neko trči za mnom, zastanem i vidim Edvardu. Smešila se, zajapurena od napora.

Zaboravila sam, rekla je zadihano. Onaj izlet do stena gde se suši riba. Doktor sutra dolazi, imate li tada vremena?

Sutra? Dobro. Naravno da imam vremena.

Zaboravila sam, ponovo je rekla i nasmešila se.

Kad je odlazila, sapazio sam njene prelepe vitke noge, bile su skroz mokre. Cipele su joj bile iznošene.

Prevod: Flavio Rigonat