Očev
kovčeg je, u stvari, položen na najpogodnije mesto, kao da su već bile izvršene
sve moguće pripreme za njegovo odnošenje. Moja mati, mladi sveštenik i
parohijani plakali su stojeći ispred kovčega. Mladi svešteni je čitao sutre* nevešto i zbunjeno, kao da još i
sada očekuje uputstva od oca, mada je on ležao pred njim u kovčegu.
Očevo
lice bilo je utonulo u prvo letnje cveće. A cveće, još sveže, delovalo je
nekako opojno i neprijatno. Činilo se kao da se ono naginje i viri u dubinu
bunara. Jer lice mrtvaca tone beskrajno duboko ispod površine na kojoj je
živelo, ostavljajući na nas preživele samo utisak maske okrenute prema nama; u
stvari, ono tone tako duboko da se više nikada neće moći da izvuče na površinu.
Lice mrtvaca nam govori, bolje od bilo čega na svetu, koliko smo svi daleko od
fizičke supstancije, i koliko je nemogućno da je dodirnemo rukom ili, bar, da
shvatimo njeno postojanje. Bilo je to prvi put što sam se našao u situaciji u
kojoj se duh, suočen sa smrću, pretvorio u običnu fizičku supstanciju; i tada
sam osetio da, konačno, počinjem postepeno da shvatam zašto mi majsko cveće,
sunce, moj radni sto, školska zgrada, olovke – sve fizičke supstancije - zašto mi sve to izgleda toliko hladno kao da
postoji negde veoma daleko od mene.
Majka i
parohijani posmatrali su me pri tom poslednjem susretu sa ocem. Ali moje tvrdoglavo
srce nije prihvatalo tu analogiju sa svetom živih koju podrazumeva reč «susret». Jer to
nije bio susret, nego sam ja, jednostavno gledao u očevo mrtvo lice.
Leš
samo posmatramo. I ja sam samo gledao. Svest da je posmatranje, to jest čin
gledanja u nekoga bez ikakve naročite misli, kao što čovek obično gleda, u
tolikoj meri dokaz privilegije živih bića, ali da to isto posmatranje može da
bude i izraz svireposti - sve je to za
mene tada bilo jedno upečatljivo i novo iskustvo. I tako sam kao dečak, koji
nikada nije glasno pevao, niti jurio unaokolo vičući na sav glas, uspeo da
shvatim činjenicu da sam živ i da postojim.
___________
* Sutra: budistička molitva. (Prim. prev)
Prevod sa japanskog: Dejan Razić
Нема коментара:
Постави коментар