Jukio Mišima - Zlatni paviljon (odlomak)

             

                Očev kovčeg je, u stvari, položen na najpogodnije mesto, kao da su već bile izvršene sve moguće pripreme za njegovo odnošenje. Moja mati, mladi sveštenik i parohijani plakali su stojeći ispred kovčega. Mladi svešteni je čitao sutre* nevešto i zbunjeno, kao da još i sada očekuje uputstva od oca, mada je on ležao pred njim u kovčegu.

                Očevo lice bilo je utonulo u prvo letnje cveće. A cveće, još sveže, delovalo je nekako opojno i neprijatno. Činilo se kao da se ono naginje i viri u dubinu bunara. Jer lice mrtvaca tone beskrajno duboko ispod površine na kojoj je živelo, ostavljajući na nas preživele samo utisak maske okrenute prema nama; u stvari, ono tone tako duboko da se više nikada neće moći da izvuče na površinu. Lice mrtvaca nam govori, bolje od bilo čega na svetu, koliko smo svi daleko od fizičke supstancije, i koliko je nemogućno da je dodirnemo rukom ili, bar, da shvatimo njeno postojanje. Bilo je to prvi put što sam se našao u situaciji u kojoj se duh, suočen sa smrću, pretvorio u običnu fizičku supstanciju; i tada sam osetio da, konačno, počinjem postepeno da shvatam zašto mi majsko cveće, sunce, moj radni sto, školska zgrada, olovke – sve fizičke supstancije -  zašto mi sve to izgleda toliko hladno kao da postoji negde veoma daleko od mene.

                Majka i parohijani posmatrali su me pri tom poslednjem susretu sa ocem. Ali moje tvrdoglavo srce nije prihvatalo tu analogiju sa svetom živih koju podrazumeva reč «susret». Jer to nije bio susret, nego sam ja, jednostavno gledao u očevo mrtvo lice.

                Leš samo posmatramo. I ja sam samo gledao. Svest da je posmatranje, to jest čin gledanja u nekoga bez ikakve naročite misli, kao što čovek obično gleda, u tolikoj meri dokaz privilegije živih bića, ali da to isto posmatranje može da bude i izraz svireposti -  sve je to za mene tada bilo jedno upečatljivo i novo iskustvo. I tako sam kao dečak, koji nikada nije glasno pevao, niti jurio unaokolo vičući na sav glas, uspeo da shvatim činjenicu da sam živ i da postojim.

___________ 

* Sutra: budistička molitva. (Prim. prev)

Prevod sa japanskog: Dejan Razić

Čezare Paveze - Kukuruzište

Kukuruzište
(Il campo di granturco)

Toga dana, kada sam se zaustavio u podnožju jednog kukuruzišta i slušao šuštanje dugih suhih stabljika koje su se njihale na vjetru, sjetih se nečega što sam već dugo vremena bio zaboravio. Iza polja, koje se nalazilo na uzbrdici, visjelo je prazno nebo. "Ovo je mjesto kamo se čovjek mora vratiti", rekoh i gotovo odmah utekoh na dvokolici, kao da moram odnijeti vijest nekomu tko je bio daleko. Ja sam bio taj koji se nalazio daleko, daleko od svih kukuruzišta i svih praznih neba. Onoga dana bilo je jedno polje; mogla je biti jedna stijena nagnuta nad cestom, jedno osamljeno stablo na sedlu nekog brežuljka, jedan čokot loze na rubu neke strmine. Neki daleki razgovori u vremenu se zgušnjavaju i ostvaruju se u prirodnim oblicima. Ove oblike ne izabirem ja: oni znaju izroniti, naći se na mojemu putu u pravom trenutku, kada najmanje na to mislim. Ne postoji ni jedna meni poznata osoba tako smjerna kao oni.

Ono što mi kukuruzište kaže u kratkim trenutcima dok ga se usudim promatrati, je to što kaže onaj tko je pustio da ga se čeka, a bez kojega se nije moglo učiniti ništa. “Evo me”, jednostavno kaže onaj koji je pustio da ga se čeka, no nitko ga ne lišava prkosna pogleda koji mu se dobacuje kao nekom gospodaru. Naprotiv, usred niskih stabljika kradom bacam pogled prema nebu, kao netko tko gleda preko objekta, gotovo očekujući da se sam od sebe otkrije, dobro znajući da se tu ne može ničemu nadati što ono već ne sadrži, i da bi jedan prenagli pokret mogao učiniti da svaka stvar zlo završi. Ništa mi ne duguje ono polje, kako bih mogao činiti drugo osim šutnje i pustiti ga da uđe u mene samog. A polje, i suhe stabljike, malo-pomalo mi šušte i zaustavljaju mi se u srcu. Među nama nisu potrebne riječi. Riječi su se izrekle prije mnogo godina.

Doista, kada? Ne znam. Doista ne znam što su si mogli reći jedno kukuruzište i jedan dječak. Ali jednoga dana sam se, zacijelo, zaustavio – kao što se samnom vrijeme zaustavilo – i potom dan poslije, pa još jedan dan, kroz jedno čitavo godišnje doba i kroz jedan život sam se zaustavio pred jednim sličnim poljem; a ono je bilo granica, obiteljsko obzorje preko kojega su se pokazivali brežuljci, niski koliko su bili daleko, poput lica na kakvom prozoru. Svaki put kada sam se odvažio zakoraknuti unutar žute šume, polje me moralo prihvatiti svojim pucketajućim i osunačanim glasom; a moji odgovori bijahu oprezni pokreti, ponekad nagli, kojima sam uklanjao oštre listove, saginjao se ispod slaka, a preko visokih stabljika upirao sam pogled u nebesku prazninu. U tomu šuštanju bijaše neke smrtne tišine zatvorenog i pustog mjesta koje je u udaljenom nebu zatvaralo obećanje života; nepoznatog, zavodljivog i zamršenog poput brežuljaka.

Da se tada vrijeme zaustavilo, to znadem jer ga još danas ponovno pronalazim netaknutog ispred polja. To je jedno nepokretno šuštanje. Shvaćam da pred sobom imam jednu stalnost, kao da sam dotakao dno nekog jezera koje me čekalo vječno jednako. Jedina je razlika što sam se onda usuđivao činiti nagle pokrete, probijao sam se kroz polje ispuštajući krik prema prijateljskim, prisnim brežuljcima koji su me, kako mi se činilo, čekali. Onda bijah dijete, i sve je sada mrtvo od onoga djeteta osim ovoga krika.

Godišnje doba onog polja je jesen, kada se iza redova kukuruza sve ponovno budi. Čuju se glasovi, berba je, noću se pale vatre. Nepokretnost polja sadrži i ove stvari, ali kao na stanovitoj udaljenosti, kao obećanja koja se naziru među suhim kukuruzovim granama. Sušenje lišća otvara uvijek veće dijelove neba, pokazuje još ogoljenije udaljene brežuljke. Mislimo i na ono što je iza, na noćna priviđenja na rubu šume. Ponekada u sjećanju izvire šuškanje žutoga lišća, što zadaje strah poput topota nepoznatog i strašnog koraka, poput izvijanja tijelâ u borbi. Sada su u daljini jedina stvar noćni kresovi na obroncima brežuljaka i suton među ljupkim stabljikama u polju. Umiruje samo pomisao da onaj tko se bacio na tlo - krijući se - je dječak, a da sa stabljika vise veliki klipovi koje će sutra seljaci doći obrati. A sutra dječaka više neće biti.

Ove se stvari događaju svaki put kada se zaustavim is­pred polja koje me čeka. To je kao da govorim s njim, premda se razgovor dogodio prije mnogo godina i čak su se i riječi toga razgovora izgubile. Meni je dostatan onaj skrivećki pogled, kako sam već rekao, a prazno nebo se ispunjava brežuljcima i priviđenjima.

Prevod: Jusuf Ali Hećimović

via BKG

Knut Hamsun - Pan, 9. poglavlje

9

Razgovarao sam sa Edvardom. Uskoro će kiša, rekao sam.

Koliko je sati? upitala je.

Pogledao sam u sunce i odgovorio: Oko pet.

Ona je pitala: Vidite li to tačno prema suncu?

Da, rekao sam, vidim.

Ćutanje.

Ali šta kad ne vidite sunce, kako onda znate ko­liko je sati?

Tada gledam druge stvari. Tu su plima i oseka, tu je trava koja polegne u određeno vreme, menja se pesma ptica; neke ptice počnu da pevaju kad druge utihnu. A mogu da odredim vreme po cveću koje se zatvara popodne, i po lišću, koje je čas svetlozeleno, čas tamnozeleno. Osim toga, imam osećaj.

Da, rekla je.

Očekivao sam kišu i nisam želeo, za njeno do­bro, da je zadržavam više nasred puta, pa sam u znak pozdrava dodirnuo kapu. Ali onda me najednom za­ustavila novim pitanjem, pa sam ostao. Pocrvenela je i pitala me šta u stvari radim ovde, zašto idem u lov, zašto ovo, zašto ono. Zar to znači da lovim samo ono najnužnije za hranu i ostavljam Ezopa da lenstvuje?

Opet je pocrvenela i kao da se postidela. Shvatio sam da je neko govorio o meni, i da je ona to čula, nije govorila u svoje ime. Dirnula me je, izgledala je tako bespomoćno, setio sam se da je ostala bez majke, njene tanke ruke odavale su da je bila zapostavljena. To mi je najednom sinulo. 

Da ja ne lovim da bih ubijao, lovim da bih živeo. Danas mi je trebala jedna šljuka i zato nisam ubio dve, sutra ću da ulovim drugu. Zašto bih lovio više? Živim u šumi, ja sam sin šume. Ionako je od prvog juna zabrana lova na jarebice i zečeve, i neće biti skoro ničega za lov; pa dobro, pecaću i živeću od ribe. Uzeću od njenog oca čamac da odveslam malo. Ne, ja nisam lovac da bih pucao i ubijao, naravno, već da bih mogao da živim u šumi. Dobro mi je tu; mogu da legnem na sto ili na zemlju kad jedem, ne moram da sedim uspravno na stolici, i ne obaram moju čašu. U šumi ništa ne branim sebi; ako poželim, mogu da legnem i zatvorim oči, tamo mogu da kažem šta god mi padne na pamet. Često, kada nešto hoćeš da kažeš, i to kažeš glasno, to zvuči kao glas is samog srca šume...

Kada sam je upitao razume li to rekla je ,,da''.

Nastavio sam da govorim, jer je gledala u mene. Kad biste samo znali šta sve vidim tamo u divljini, rekao sam. Zimi, dok hodam, mogu da vidim tragove jarebica na snegu. Odjednom tragovi nestaju, ptice su uzletele. Ali po otiscima krila mogu da vidim u kom pravcu je divljač odletela, i ubrzo je ulovim. Svaki put je drugačije. Često se u jesen desi da vidiš zvezde padalice. Šta je sad to? mislim se tada u svojoj samoći. Svet koga su zahvatili potresi, svet koji se ruši pred mojim očima? Kad samo pomislim da je meni - baš meni dato da u životu vidam zvezdu padalicu! A kad dođe leto, na svakom listu može da bude poneko sićušno živo biće; i vidim da neka nemaju krila, nikud ne mogu da stignu, moraju da žive i umru na tom malom listu gde su i došla na svet. Zamislite samo! Ponekad vidim plavu mušicu. Da, sve to ne zvuči kao bogzna šta, ne znam da li razumete.

Da, da, razumem.

Da. I ponekad gledam travu, a trava možda gle­da mene, ko bi to znao? Gledam jednu jedinu travku, možda malo treperi - i to je već nešto, mislim se. Vidi, kažem sebi, ova travka treperi! A ukoliko gledam u neki bor, na njemu je možda grana koja mi na trenutak privuče pažnju. Ali ponekad naiđem i na ljude u brdima, da, ima i toga.

Pogledao sam je - slušala je, iskrivivši malo vrat. Nisam mogao da je prepoznam. Toliko se unela da je potpuno zaboravila na svoje držanje, odjednom je izgledala nekako ružno i priglupo, donja usna joj je visila.

Da. rekla je i ispravila se.

Pale su prve kapi kiše.

Kiša, rekao sam.

Da, zamislite, kiša, rekla je i pošla.

Nisam je pratio kući, sama je otišla svojim pu­tem, a ja sam požurio gore prema kolibi. Prošlo je nekoliko minuta, počelo je da pljušti. Odjednom čujem kako neko trči za mnom, zastanem i vidim Edvardu. Smešila se, zajapurena od napora.

Zaboravila sam, rekla je zadihano. Onaj izlet do stena gde se suši riba. Doktor sutra dolazi, imate li tada vremena?

Sutra? Dobro. Naravno da imam vremena.

Zaboravila sam, ponovo je rekla i nasmešila se.

Kad je odlazila, sapazio sam njene prelepe vitke noge, bile su skroz mokre. Cipele su joj bile iznošene.

Prevod: Flavio Rigonat

Алексеј Слаповски - Први други долазак, II део, II поглавље

2.

Само је човеку дата несрећа да зна да је могао да се роди и постане неко други.

Зецу и на памет не пада да је могао да се роди или, не дај Боже, одједном током живота постане вук. Тим пре ни о чему сличном, у смислу могућности своје зечје судбине, не може да помисли вук. Природа је сваком наменила своје место, и зверка није задовољна - за такав појам она и не зна - већ просто постоји, не постављајући природи никаква питања. Зец једе траву, вук једе зеца, микроби једу вука, вук је заузет својим сасвим спокојним послом, и чак када зец бежи од вука, он је, с тачке гле дишта узвишене мудрости, с позиције саме природе - апсолутно спокојан.

И међу припадницима сваке звериње врсте, наравно, постоје разлике, али природне: по полу и снази. Ако слаб зец доспе вуку под зубе - тако му и треба, напорном старкељи, зато, док га вук вари у стомаку, псујући у себи жилаво месо, млади зечеви јурцају тамо-амо испред самог вучјег носа, грицкају траву и бестидно се паре.

Али постоје особине према којима се свака животињска врста односи непријатељски, одбацује их, и зато када је обична вучица донела на свет чудног потомка с дугачким ушима, отац-вук хтеде одмах да га поједе, али се одједном зачуше пуцњи: у шуму су дошли у лов неки важни људи. То је бахат, непредвидљив свет, јуре по шуми у колима - боље је клонити их се.

И вучја породица се спустила у јаругу, оставивши наказу да умре. Али овај не погибе, стиснуо се уз зечицу која је дојила свој накот и стицајем срећних околности се нашла у близини. Њу је насмрт преплашио вучји мирис, али децу није оставила а и доскиталој звери је дозволила да сиса млеко - како да не дозволиш, како да одгурнеш од себе такву шепртљу?

Али порстао је, почео је да грицка траву, и зечеви почеше да га се клоне, да се држе подаље од њега: уши и задње ноге јесу зечје, али каква му је њушка! - па нека он том њушком пасе траву. Сад је то можда трава, а после?

Од вукова је и сам научио да бежи, осетивши инстинктивно да од њих не може да очекује ништа добро.

Све у свему, вукозец се држао подаље од свих, али без туге, сматрајући да је такво његово место у животу, о другачијој судбини није маштао - он није ни знао да постоји другачија судбина. И мада његовим чврстим вучјим зубима није било баш најзгодније да брсте траву, његов зечји желудац другу храну није трпео. А зими гранчице, кора - то му је храна, или разгрне снег, нађе увелу биљчицу, слади се.

После годину дана постао је одрастао зец величине осредњег авлијског пса, трчао је помало неспретно - час скакућући, као зец, час покушавајући да пређе на вучји трк. Најбоље му је ишао галоп: задње ноге се одбацују, затим предње згрну земљу под собом, задње се опет одбаце - и трчи, трчи, трчи... Ни лисице, ни вране, ни друге шумске животиње нису се чудиле том бићу, не знајући да таквих бића није било нити треба да их буде. А он се сам себи одавно није чудио, чак је, може се рећи, био задовољан собом, нарочито када је био сит.

Али све чешће је почињало да га обузима неко чудно узбуђење. Закон природе је неумољив, ма какву наказу она донела на свет, накази је потребно продужење врсте.

И тек тада је вукозец почео да схвата: нешто овде није како треба. Заборавивши на храну, трчао је данима по шуми тражећи зверку истог таквог изгледа, али женског пола, пошто је он сам био мушког. Одједном стане и сумануто забубњи по пању. Из жбуња искочи зечица, очарана мушком зечјом музиком, преплаши се, угледавши страшило, побегне, а он је и не појури, шта ће му она! Или се одједном из његовог грла зачује некакво завијање, тужно и отегнуто. Вучица попут сенке извири из густиша, а за њом иде супарник-вук, спреман на борбу, и ту већ сам вукозец бежи што даље колико га ноге носе.

Неподношљиви му беху ти дани, али они су прошли, некако се све смирило у души - до следећег пролећа.

Поново дође пролеће - и поново све исто - с новом снагом, с новом муком, којој се придружио до сада непознати осећај безизлазности. И када је прошло терање, он није више био као пре; осећај безизлазности дубоко се усадио, остао заувек. Он је сада јео готово с гађењем, не видећи смисао у томе да се храни само да одржи у животу самог себе.

Једне зиме забасао је све до самог Полинска. У шуми се клонио људи чим их угледа, а људе испрва није ни приметио: хладне мразне вечери сви су седели у својим кућама. Пси су слободно трчали по улицама, пре не што их вежу на ланац да преко ноћи чувају кућу, и међу њима су била бића најнеобичнијег изгледа: клемпава или сасвим без ушију, с дугим реповима или куса, риђа, црна, пегава, с њушкама шиљатим, готово вучјим, и тупим, спљоштеним, готово зечјим. Вукозец је узбуђено пришао, пси су осетили помешани вучји и зечји воњ и подигли такав лавеж да је изгледало као да их се хиљаду скупило на једном месту. Почела су да лупају врата, изашли су домаћини, довикујући се: Шта се то дешава?

Вукозец се вратио у шуму, схватио је: то је није његов чопор.

Четири године проживео је на свету.

И једном се разболео.

Покушао је да се лечи травама, наслућујући њихова лековита својства, али није помогло. Одједном се појави нејасна жеља за нечим топлим, иако никада није јео ништа топло, није пробао живо месо или крв. Просто је чељуст желела да у њој буде нешто топло.

Тако исцрпљен легао је да умре.

И опет, не знајући шта је смрт, није осећао тугу. Дошло време да се умире, и шта сад...

Било је хладно, сипила је киша, лежао је испод густог жбуна.

Зачуше се кораци.

Човек.

Смрт је смрт, али инстинкт је инстинкт - од човека треба бежати. Једва се подигао, испузао испод жбуна - и скаменио се, немајући снаге да начини више ни корака, али плашећи се да падне: природа му је шапнула на ухо да оне који падну дотуку насмрт.

Човек је пришао, постојао. Спустио се. Очи. Руке на глави - топле.

Од њих је било добро. Вукозец је тихо зајечао. Човек је испуштао звукове који нису били претећи. Узео га је у наручје. Вукозец је затворио очи.

А, то је смрт дошла, помисли он, да ме уљуљка у последњим тренуцима. Хвала јој. Нисам знао да је тако нежна, иначе бих раније умро.

Превод с руског: Наталија Ненезић

Alber Kami - Povratak u Tipazu

Povratak u Tipazu

„A ti oca i dom ostavila,

kroz dve stene morem proplovila,

na to luda nagnala te ljubav!

Sad u tuđoj živiš postojbini...“

Medeja, Euripid (Prev. Miloš N. Đurić)

Punih pet dan kiša se slivala bez prestanka na Alžir i najzad iskvasila i samo more. S visine neba, činilo se neiscrpnog, neprekidni pljuskovi, već ljigavi od gustine, spuštali su se na luku. Sivo i meko kao veliki sunđer, more se nadimalo u zalivu bez obrisa. Ali, površina vode izgledala je skoro nepomična pod stalnom kišom. Samo bi, s vremena na vreme, neki neprimetan i širok zamah podizao iznad mora mutnu paru, koja je stizala do pristaništa, ispod venca morskih bulevara. I sam grad, niz čije se bele zidove slivala vlaga, ispuštao je drugi oblak pare, koji je išao u susret onom prvom. Na koju god stranu da se krene, izgledalo je da se udiše voda, i najzad, da se vazduh pije.

Pred tim utopljenim morem, hodao sam, čekao, u tom decembarskom Alžiru, koji je za mene i dalje bio grad leta. Pobegao sam od noći Evrope, od zime ljudskih lica. Ali, i sam grad leta izgubio je svoj smeh i nudio mi samo povijena i sjajna leđa. Uveče, u jarko osvetljenim kafanama, u koje sam se sklanjao, čitao sam svoje godine na licima koja sam prepoznavao, a da nisam mogao da im se setim imena. Znao sam samo da su ti ljudi bili mladi kad i ja, i da to više nisu.

Ipak sam ostajao uporan i ne znajući šta zapravo čekam, ako ne, možda, čas da se vratim u Tipazu. Svakako je velika ludost, koja skoro uvek biva kažnjena, vratiti se u mesta svoje mladosti i hteti da se ponovo, u četrdesetoj godini, doživi ono što se volelo i u čemu se silno uživalo u dvadesetoj. Ali, na tu sam ludost bio upozoren. Prvi put sam se već bio vratio u Tipazu neposredno posle onih ratnih godina, koje su za mene obeležile kraj mladosti. Nadao sam se, mislim, da ću tamo opet pronaći slobodu koju nisam mogao da zaboravim. Tu sam, zaista, pre više od dvadeset godina, provodio cela prepodneva lutajući između ruševina, udišući pelen, grejući se na kamenju, pronalazeći sitne ruže, koje brzo ostaju bez latica, ali koje preživljavaju proleće. Tek u podne, u čas kada se i zrikavci ućute omamljeni, bežao sam pred nezasitim bljeskom svetlosti, koja je sve proždirala. Noću sam, ponekad, spavao otvorenih očiju pod nebom oblivenim zvezdama. Tada sam živeo. Posle petnaest godina, vratio sam se svojim ruševinama, na nekoliko koraka od prvih talasa, hodao ulicama zaboravljenog grada, kroz polja obrasla gorkim drvećem, i na obroncima iznad zaliva opet milovao stubove boje hleba. Ali, ruševine su sada bile opasane bodljikavom žicom i unutra se moglo ući samo na dozvoljenim mestima. Isto tako je, iz razloga koje valjda nalaže moral, bilo zabranjeno šetati se tuda noću, a danju se nailazilo na zvaničnog čuvara. Slučajno, bez sumnje, tog jutra je na ceo prostor oko ruševina padala kiša.

Izgubljen, dok sam išao pustim i mokrim poljima, pokušavao sam da pronađem makar onu snagu, dosad vernu, koja mi pomaže da stvari prihvatim kakve jesu, pošto sam se uverio da ne mogu da ih izmenim. A nisam zaista mogao da se vratim u prošlost, da svetu dam lik koji sam voleo, i koji je nestao u jednom danu, nekad davno. Drugog septembra 1939, naime, nisam otišao u Grčku, kao što sam nameravao. Za uzvrat, rat je došao do nas, da bi onda zahvatio i samu Grčku. Taj razmak, te godine koje su razdvajale tople ruševine i bodljikavu žicu, pronašao sam i u sebi, tog dana, pred sarkofazima punim crne vode ili pod prokislim tamarisima. Pošto sam najpre odrastao u prizoru lepote, koji je bio moje jedino blago, počeo sam od punoće. Onda je došla bodljikava žica, hoću da kažem, tiranije, rat, policije, doba pobune. Trebalo se povinovati pravilima noći: lepota dana bila je samo uspomena. A u toj blatnjavoj Tipazi i sama je uspomena bledela. Kakva lepota, punoća ili mladost! Na svetlosti požara, svet je odjednom pokazao svoje bore i svoje rane, stare i nove. Odjednom je ostario, a mi s njim. Dobro sam znao da taj zanos, koji sam ovde došao da potražim, može poneti samo nekog ko ne zna da će se vinuti. Nema ljubavi bez malo nevinosti. Gde je nevinost? Carstva su se rušila, narodi i ljudi su se zubima klali, usta su nam bila ukaljana. Najpre nevini, i ne znajući to, sada smo bili krivi, bez svoje volje: tajna je narastala uporedo s našim znanjem. I zato smo se bavili, o ironije, moralom. Osakaćen, sanjao sam o vrlini! U doba nevinosti, nisam ni znao da moral postoji. Sada sam to znao, ali nisam bio sposoban da živim na njegovoj visini. Na grebenu, koji sam nekada voleo, između mokrih stubova razrušenog hrama, izgledalo mi je da idem iza nekog čije korake još uvek čujem kako odjekuju po kamenim pločama i mozaiku, ali koga više nikada neću stići. Vratio sam se u Pariz i tek posle nekoliko godina sam opet došao kući.

Ipak mi je tokom tih nekoliko godina nešto neodređeno nedostajalo. Ako je čovek jednom imao sreće da snažno voli, život mu prođe u traženju tog žara i te svetlosti. Odricanje od lepote i čulne sreće povezane s njom, isključivo služenje nesreći, zahtevaju veličinu koja meni nedostaje. Ali, najzad, sve ono što nas prisiljava na isključivost, nije istinito. Isključiva lepota na kraju postaje grimasa; pravda, odvojena od svega, na kraju ugnjetava. Ko hoće da služi isključivo jednom, bez onog drugog, ne služi nikome, ni samom sebi, i na kraju dvostruko služi nepravdi. Dođe dan kada čoveka, usled preterane strogosti, više ništa ne zadivljuje, sve mu je već poznato, život prolazi u ponavljanju. To je doba izgnanstva, jalovog života, mrtvih duša. Da bi se oživelo, potrebni su nadahnuće, samozaborav ili postojbina. U neka jutra, na zavijutku ulice, blaga rosa padne na srce i potom ispari. Ali, neka svežina ostaje i baš nju srce traži. Morao sam opet da odem tamo.

I u Alžiru, po drugi put, dok sam koračao pod istim onim pljuskom, koji kao da nije prestajao od mog odlaska, za koji sam mislio da je konačan, usred te ogromne melanholije, s mirisom kiše i mora, uprkos tom sivom, maglovitom nebu, tim leđima pogurenim pod kišom, kafanama čija je sumporasta svetlost izobličavala lica, uporno sam se nadao. Zar nisam, uostalom, znao da alžirske kiše, koje izgledaju kao da nikada neće stati, iznenada prestanu, kao reke u mom kraju, koje nabujaju za dva sata, opustoše hektare njiva i odjednom presahnu? Jedne večeri, zaista, kiša stade. Čekao sam još jednu noć. Diže se prozračno jutro, blistavo iznad bistrog mora. S neba, čistog kao oko, pranog i ispranog tim uzastopnim kišama, do najfinije i najsvetlije potke, spuštala se treperava svetlost, koja je svakoj kući, svakom stablu, davala oštre obrise, neku novu lepotu. Zemlja se, u praskozorje sveta, morala ukazati u takvoj svetlosti. Ponovo sam se zaputio u Tipazu.

Svaki od tih šezdeset devet kilometara za mene je pun uspomena i utisaka. Žestoko detinjstvo, dečačke sanjarije uz brektanje autobusa, jutra, sveže devojke, plaže, mladi mišići uvek u naponu snage, laka večernja strepnja u jednom šesnaestogodišnjem srcu, želja za životom, slava, i godinama uvek isto nebo nepresušne snage i svetlosti, nezasito, koje mesecima proždire svoje žrtve, raspete na plažama, jednu po jednu, u zlokobni podnevni čas. I uvek isto more, izjutra skoro nestvarno, koje sam pronašao na horizontu čim je put, ostavljajući za sobom Sahel i njegove brežuljke s vinogradima, boje bronze, počeo da se spušta ka obali. Ali, nisam se zaustavio da bih ga posmatrao. Hteo sam da opet vidim Šenuu (Chenoua), tešku, masivnu planinu, isklesanu u jednom jedinom komadu, koja leži duž zaliva Tipaze, na zapadu, pre nego što se i sama obruši u more. Vidi se iz daleka, mnogo pre nego što joj se priđe, kao neka plava i laka izmaglica, još uvek stopljena s morem. Ali, ona se malo pomalo zgušnjava, kako joj se približavate, sve dok ne poprimi boju voda koje je okružuju, kao neki ogromni i nepomični talas, čiji se čudesni zamah odjednom skamenio iznad mirnog mora. Još bliže, skoro na kapijama Tipaze, evo njene namrštene mase, mrke i zelene, evo starog, mahovinom obraslog boga, koga ništa neće pokolebati, utočišta i luke za njegove sinove, od kojih sam i ja jedan.

Zagledan u njega, najzad prolazim kroz bodljikavu žicu, da bih se opet našao među ruševinama. I pod raskošnom decembarskom svetlošću, kao što se dešava svega jednom ili dvaput u životu, koji se posle toga može smatrati potpunim, opet sam pronašao upravo ono zbog čega sam i došao, i što mi je uprkos vremenu i svetu, bilo darovano, zaista samo meni, usred ove puste prirode. S foruma, obraslog maslinama, videlo se malo niže jedno selo. Nijedan glas nije dopirao otuda: laki dimovi izvijali su se u prozračnom vazduhu. I more je ćutalo, kao zanemelo pod neprekidnim mlazom blistave i hladne svetlosti. Sa Šenue se čuo daleki poj petla, koji je jedini slavio krhku slavu dana. Oko ruševina, u nedogled, prostirali su se rošavo kamenje i pelen stabla i stubovi, savršeni u prozirnosti kristalnog vazduha. Izgledalo je da je jutro stalo, da se sunce zaustavilo, na jedan nemerljivi trenutak. U toj svetlosti i toj tišini, godine gneva i mraka lagano su se topile. Osluškivao sam u sebi zvuk skoro zaboravljen, kao da je moje srce, odavno zaustavljeno, ponovo počinjalo tiho da kuca. Sada već budan,  prepoznavao sam, jedan po jedan, neprimetne šumove od kojih je bila sazdana tišina: neprekidni bas ptica, lake i kratke uzdisaje mora u podnožju stena, treperenje drveća, slepi poj stubova, šuštanje pelena, pokrete guštera. Osluškivao sam sve to i začuo talase sreće koji su rasli u meni. Izgledalo mi je da sam se najzad vratio u luku, makar na trenutak, i da taj trenutak nikada neće proći. Ali, malo posle, sunce se vidno pope za jedan stepen na nebu. Jedan kos napravi kratki uvod i smesta sa svih strana prasnu pesma ptica, s takvom silinom, likovanjem, veselim neskladom i beskrajnim ushićenjem. Dan produži svoj hod. I nosio me je do večeri.

U podne, s polupeskovitih padina pokrivenih suncokretima, kao penom, koju su za sobom ostavili divlji talasi ovih poslednjih dana, gledao sam more koje se u ovom času jedva uzdizalo malaksalim pokretom, i utoljavao dve žeđi, koje se ne mogu dugo zavaravati, a da se biće ne sasuši, hoću da kažem, ljubav i divljenje. Naime, samo je loša sreća kada čovek nije voljen: a nesreća je kad uopšte ne voli. Svi mi, danas, umiremo od te nesreće. Zato što krv i mržnja izgladnjuju i samo srce; dugo traženje pravde iscrpljuje ljubav, koja ga je upravo i donela na svet. U halabuci u kojoj mi živimo, ljubav je nemoguća, a pravda nedovoljna. Zato Evropa mrzi dan i ume samo da nepravdi suprotstavi nepravdu. Ali, da bismo sprečili da se pravda sparuši, taj lepi, narandžasti plod, gorkog i oporog jezgra, u Tipazi sam ponovo otkrivao da je treba sačuvati u sebi netaknutu svežinu, izvor radosti, voleti dan koji izmiče nepravdi i vratiti se u borbu s tom osvojenom svetlošću. Ovde sam opet pronašao drevnu lepotu, mlado nebo i sagledao svoju sreću, shvatajući najzad da me ni u najgorim godinama našeg ludila sećanje na to nebo nikada nije napuštalo. Ono me je, najzad, sprečilo da padnem u očajanje. Oduvek sam znao da su ruševine Tipaze mlađe od naših porušenih gradova. Svet tu ponovo nastaje, svakog dana, u uvek novoj svetlosti. O, svetlosti!, to je poklič svih junaka antičke drame, pred licem sopstvene sudbine. To je i naše poslednje utočište i sada sam to znao. Usred zime, najzad sam otkrio da u sebi nosim nepobedivo leto.

Ponovo sam napustio Tipazu, vratio sam se Evropi i njenim borbama. Ali, uspomena na taj dan mi i dalje daje snage i pomaže da podjednako hrabro prihvatim i ono što uznosi i ono što tišti. U teškom času koji preživljavamo, šta drugo mogu da poželim, osim da ništa ne odbacujem i da naučim kako da od jedne crne i jedne bele niti pletem jedno jedino uže, zategnuto do pucanja? U svemu što sam dosad uradio ili rekao, čini mi se da jasno prepoznajem te dve sile, čak i kada svaka vuče na svoju stranu. Nisam mogao da poričem svetlost u kojoj sam rođen, ali opet nisam hteo ni da odbijem obaveze svog vremena. Bilo bi suviše jednostavno kada bih ovde umilnom imenu Tipaze suprotstavio neka druga, zvučnija i surovija imena: za današnje ljude postoji jedan unutrašnji put, koji dobro poznajem, jer sam ga prošao u oba smera, i koji vodi od visova duha do prestonica zločina. I nema sumnje da čovek uvek može da otpočine, da zaspi na visu ili da se nastani u zločinu. Ali, ako se odreknemo jednog dela onoga što jeste, onda se moramo odreći i sopstvenog postojanja; moramo se, dakle, odreći mogućnosti da živimo ili volimo, osim kada za to dobijemo odobrenje. Postoji volja za životom koja ne odbacuje ništa od života i to je vrlina koju najviše poštujem na ovom svetu. Istina je da bih želeo da sam je makar povremeno upražnjavao. Kako je malo razdoblja koja iziskuju toliko kao naše, da se bude isti i u dobru i u zlu, voleo bih upravo da ništa ne mimoiđem i da mi sećanje uvek bude pouzdano i dvostruko. Da, postoji lepota i postoje poniženi. Ma koliko bio težak taj poduhvat, voleo bih da nikada ne izneverim ni lepotu, ni njih.

Ali, ovo opet liči na neku pridiku, a mi živimo za nešto što seže dalje od morala. Kad bismo samo mogli da mu nađemo me, kakva tišina! Na brežuljak Sent Salsa, istočno od Tipaze, već se spustilo veče. Doduše, još je svetlo, ali neka nevidljiva klonulost svetlosti najavljuje kraj dana. Diže se vetrić, lak kao noć, i more bez talasa odjednom uzima određeni kurs i teče kao velika, besplodna reka, s kraja na kraj horizonta. Nebo tamni. Tada počinju misterija, bogovi noći, ono što leži s one strane uživanja. Ali, kako to izraziti? Novčić koji sam poneo odavde ima jednu vidljivu stranu, s lepim likom žene, koji mi ponavlja sve što sam naučio u toku ovog dana, i izlizano naličje, koje osećam pod prstima u povratku. Šta mogu da mi kažu ta usta bez usana, ako ne ono što mi govori neki drugi tajanstveni glas u meni, koji mi svakog dana obznanjuje moje neznanje i moju sreću:

„Tajna koju tražim skrivena je u maslinovoj dolini, pod travom i hladnim ljubičicama, oko jedne stare kuće koja miriše na lozu. Više od dvadeset godina prolazio sam tom dolinom i dolinama koje na nju liče, raspitivao se kod nemih pastira, kucao na vrata napuštenih ruševina. Ponekad, kada se na još svetlom nebu pojavi prva zvezda, pod kišom tanane svetlosti, mislio sam da znam. I znao sam, zaista. Znam još uvek, možda. Ali, tu tajnu niko ne želi, nema sumnje, ne želim je ni ja, i ne mogu da se rastanem od svojih. Živim u svojoj porodici, koja misli da vlada gradovima, bogatim i odvratnim, sazdanim od kamena i magli. Ona govori glasno, danju i noću, i sve se klanja pred njom, koja se ne klanja ničemu: gluva je za sve tajne. Njena moć, koja me nosi, ipak je zamorna i ponekad sam sit njenih pokliča. Ali, njena nesreća je i moja nesreća. Iste smo krvi. I sam osakaćen, saučesnik i larmadžija, nisam li i ja vikao među kamenjem? Zato se trudim da zaboravim, koračam kroz naše gradove od gvožđa i ognja, hrabro se osmehujem noći, pozdravljam oluje, biću veran. Da, zaboravio sam: odsad ću biti delotvoran i gluv. Ali, možda ću jednog dana, kad budemo spremni da umremo od iscrpljenosti i neznanja, moći da se odreknem naših razmetljivih grobova, i odem u onu dolinu da legnem tamo, pod tom istom svetlošću, da poslednji put otkrijem ono što znam.“

(1952)

*Ova priča preuzeta je sa : http://anarhija-blok45.net1zen.com.

Priredio ju je Aleksa Golijanin (2015), na osnovu originala i prevoda Ivanke Marković Pavlović (1956), Ane Moralić (2008) i Višnje Machiedo (1976).

Izbor iz poezije Tadeuša Ruževiča

Svjetlo sjenki

Kada na moj stih

pada sjenka

vidim u njoj svjetlo

slabi uporni

život

malena smrt

pravi prve korake

sazrijeva brzo

raste

noću liježe

na moje srce

na usta

kao more iskovano

u crnom kamenju

vikao si noću

kaže žena

užasno

preneražavajuće

to je smrt u meni živom

bušila hodnike

vikala u meni

kao napuštena pećina

puna kostiju

Kada na moj stih

pada svjetlo

vidim u njemu smrt

crno zrno

snijeti

na zlatnom klasu

koji otiče

za horizont

Septembar 1983.

Saznanje

Nikad ništa neće biti

objašnjeno

ništa izjednačeno

ništa nagrađeno

ništa nikad

vrijeme neće ništa izliječiti

rane neće zarasti

riječ neće doći

umjesto riječi

grobovi neće zarasti u travu

umrli će umrijeti

i neće uskrsnuti

svijet se neće završiti

poezija će se vući

dalje

prema Arkadiji

ili na drugu stranu

Sada

nekada

osjećao sam

svakoga trena

mogla me je napasti poezija

trčao sam bez daha

za slikom što se pokrenula

sada

dozvoljavam pjesmama

bježati od mene

slabiti zaboravljati

umirati

nikakvog pokreta

u pravcu ostvarenja

ožujak 1989.

Skidanje tereta

prišao je k vama

i kaže

niste odgovorni

ni za svijet ni za kraj svijeta

skinut vam je teret s ramena

sad ste kao ptice i djeca

igrajte se

i igraju se

zaboravljaju

da je savremena poezija

borba za disanje

1959.

* * *

Ima među mojim djelima takvih

koje ne mogu prihvatiti

prolaze godine

ne mogu ih prihvatiti

i ne mogu ih se odreći

rđava su ali su moja

ja sam ih rodio

žive daleko od mene

ravnodušna mrtva

ali doći će čas kad će sva

pohrliti k meni

ta dobra i ta rđava

sakata i savršena

ismijana i odbačena

sjatiće se u jedno

Došli su da vide pjesnika

došli su da vide pjesnika

i što su vidjeli?

vidjeli su čovjeka

koji sjedi na stolici

i zaklanja lice

i časak kasnije kaže

šteta što mi niste

došli prije dvadeset godina

tada je jedan od mladića

odgovorio

nije nas još bilo

na svijetu

osmotrio sam

četiri lica

odražena u zamagljenom zrcalu

moga života

i začuo sam

iz velike daljine

njihove glasove čiste i snažne

na čemu sada radite

što pišete

Odgovorio sam

ne radim ništa

pedeset godina sam sazrijevao

za tu tešku zadaću

da "ne radim ništa"

radim NIŠTA

začuo sam smijeh

kada ne radim ništa

ja sam u središtu

vidim jasno one

koji su izabrali djelanje

vidim bilo kakvo djelanje

prije bilo kakvog mišljenja

bilo kakav Gustav

preobraća se

u bilo kakvog Konrada

bilo kakav feljtonist

u bilo kakvog moralistu

čujem

kako bilo tko govori bilo što

bilo komu

bilokakvost obuhvaća mase i elite

a to je tek početak

Patetična šala

Ne

ne potomcima

to zaista nema smisla

možda će to biti čudovišta

visoka komisija

ozbiljno upozorava

države

prijestolja i štabove

da dolaze čudovišta

bez mozga

dakle ne potomcima

nego onima koji se

baš u ovom času

razmnožavaju

zatvorenih očiju

ove riječi

ne upućujem potomcima

Govorim političarima

koji me ne čitaju

govorim biskupima

koji me ne čitaju

govorim generalima

koji me ne čitaju

govorim tzv. "prostim ljudima"

koji me ne čitaju

govoriću svima

koji me ne čitaju

ne slušaju ne poznaju

kojima nisam potreban

Ja njima nisam

ali su oni meni potrebni

Ništa

Noću

riječ ništa

razrasta se

širi

danju

gubi svoju

proždrljivost

klizi u život

kao nož u meso

Toplo

Ruke je moguće ogrijati

i o lončić

u koje m je vrela kava

ako je na svijetu

već tako hladno

tako hladno gledaju ljudi

čak

tek rođena djeca

od buđenja

govore glasovima

od lima i rđe

sikću i zveče

Zavjese u mojim komadima

Zavjese

u mojim komadima

ne podižu se

i ne spuštaju

ne zaslanjaju

i ne odslanjaju

rđaju

gnjiju škripe

razdiru

otpadaju

komad po komad

na glave

gledalaca

glumaca

zavjese

u mojim komadima

vise

na sceni

u gledalištu

u garderobi

i nakon završetka

predstave

lijepe se za noge

šušte

pište

1967.

Usred mnogo poslova

Usred mnogo poslova

veoma hitnih

zaboravio sam na to

da također treba

umirati

lakomislen

zanemarivao sam tu obavezu

ili je ispunjavao

površno

od sutra

sve će se izmijeniti

počeću da umirem brižljivo

mudro optimistički

bez gubljenja vremena

Iz usta u usta

Ideja

ima jezik

lijep i pokretan

kao zmija

u raju

iz usta filozofa

izlazi čista

daleka

od "stvarnosti"

kao duša od tijela

tada je uzima

na jezik

političar kapelan

djelatnik

prežvače

i pljune po glavi

građana

iz usta političara

ideju uzima

novinar

obrađuje slinom

arogancijom

provokacijom

i prenosi putem sredstava

"masovnog informisanja"

ideja raste u ustima

ideja

pada na kaldrmu

izlazi na ulicu

posrće

kao pijana prostitutka

desno i lijevo

ideja prelazi

iz ruke u ruku

pred očima

onemjelog svijeta

pretvara se konačno

u oružje zločina

a šta radi filozof

on šuti i odlazi

ne osvrće se

za sobom

kao da ne čuje riječi:

"Čovjeka ne čini prljavim

ono što ulazi u usta,

nego ga prljavim čini

ono što izlazi iz usta... "

Neiskazano

Započećemo razgovor

riječi će zamijeniti

ono što je bilo

ranije

iza nas

bez izlaza

još ne znaš za to

pružaš ruke

misliš da sam

na onom mjestu

na koje m si me ostavila

osvrćeš se

odlaziš

u slijepu ulicu

stojiš

nepokretna nejasna

istina dopire polako

do tvog srca

naše riječi postaju beskućnice

Dezerteri

I

ja čovjek

male vjere

molim se za mir

tih smrtnih duša

za sjene

koje ne mogu

naći mjesto

vječitog počivališta

zalutale između praznog neba

i domovine

ja čovjek dobre volje

i male vjere

čekam na spomenik

neznanome vojniku dezerteru

iz svih armija

iz svih ratova

spomenik podignut

krišom do neba

pod zemljom

spomenik podignut očima

majki žena sestara ljubavnica

spomenik podignut

sa stidom očajem strahom

ljubavlju i mržnjom

spomenik bez imena i prezimena

Odvažno t dezertera

teška je da se podnese

za bliske

tko je pobjegao s polja slave

tko je pobjegao s klanice

neće naći oproštaja

kod suvremenika

i potomaka

tko se izvukao od ubijanja

sam je sebe ubio

i živ se pokopao u zaboravu

ovjenčan lišćem duba

na grani drveta

ili na svjetiljci

obješen u cvijetu mladosti

dezerter

deserteur

Fah nenfliichtiger

Landesverrater

bježi do kraja svijeta

jadan onaj

tko je u cvijetu mladosti

ne utolivši svoju žeđ za životom

pao proboden

neprijateljskim nožem

jadan on i jadni mi

njegovi zemljaci

ili sugrađani

duša njegova neće naći mira

boravi među nama

ponižena i povrijeđena

pjesnik se moli za dušu

neznanoga dezertera

molimo se

oni što vjeruju u Boga

i oni što vjeruju u Ništa

za smrtne duše

što blude

poljima šumama livadama

po ulicama gradova

po crkvama i grobljima

molimo se za dezertere

prvog i drugog svjetskog rata

vječni počinak

daj im Gospode

Molimo se za dezertere

ratova obrambenih i napadačkih

ratova pravednih i nepravednih

molimo se za one što su odbacili

znakovlje i odore

oružje i zastave

"Ne ubijaj"

rekao j e Gospod

i šuti

"Gott mit uns"

rekao je čovjek

i krenuo u rat

s križem

u ruci

Pozivam Vas

na Prozivku Poginulih...

Dezerteri!

Iz svih armija svijeta

neka počasna četa

ispali plotun usmjeren

u vaša srca glave

zavezane oči

neka vaše kolege

ustrijele još jednom

vaša imena

vaše sjene

spomen na vas

apoteoza vođa

generala krvnika

čovjekoubojica traje

oni određuju rat

i mir

pravo na život

pravo na smrt

a majke rađaju dalje

rađaju junake

rađaju dezertere

rađaju ljude

jadna ljudska bića

jedini sisari odjeveni

u operetne odore

pod raznobojnim barjacima

spremaju se za rat

za rat za rat

spremaju se do zadnjeg

nastupa

u teatru rata

a ja čekam

na spomenik

neznanome dezerteru

iz svih armija svijeta

Prevod:

Marina Trumić i Slavko Šantić

*Ovaj izbor nastao je na osnovu zbirke Moja peozija koju je u Sarajevu 2002. goidne objavio KRUG 99.